Balkanpol

Zvaće se Hrvatsko-srpski centar za borbu protiv organiziranog kriminala i terorizma. Bila bi to prva zajednička institucija od raspada Jugoslavije.

Ideja je nastala dok su se ministri unutrašnjih poslova Srbije i Hrvatske, Ivica Dačić i Tomislav Karamarko viđali na službenim sastancima. Dačić je izneo tu ideju kao mogući model saradnje policija zemalja iz naše regije. Ta ideja je naišla na baš dobar prijem, i kod Karamarka i u Hrvatskoj. Reč je o formiranju regionalnog centra za prikupljanje operativnih podataka o organizovanom kriminalu i terorizmu. Nešto po uzoru na mini Interpol, tačnije Balkanpol.

Objašnjavajući razloge formiranja ovakvog centra Dačić je u intervjuu zagrebačkom „Jutarnjem listu” rekao da „svi znamo da praktično ne postoji niti jedna ozbiljna grupa organiziranih kriminalaca, koja u svom sastavu nema pripadnike gotovo svih naroda iz svih država bivše Jugoslavije. Ministar nije ni morao da ide u detalje i da dokazuje da je „bratstvo-jedinstvo” jedino u kriminalnim grupama ostalo kao recidiv. Od okupljenih u grupi koja je ubila Ivu Pukanića, preko „Balkanskog ratnika”, pa krvoločnog ubistva Srbina Cvetka Simića na zagrebačkom jezeru Jarun, ali i unazad do Ulemeka i njegovog skrivanja u Hercegovini i posedovanja hrvatskog pasoša. Da ne trošimo prostor na švercerske kanale, pogranična muvanja i slične rabote koje su u porastu.

Već i vrapci znaju: želi li neki kriminalac da bude nedostupan u svojoj balkanskoj državi, najjednostavnije mu je da zbriše preko granice i da tamo uživa plodove svog rada, spokojan u bekstvu. Dakle, dve države su se dogovorile da više nema vaših i naših, nego da su svi naši.

Policijska saradnja, pa privredna saradnja, pa srpski turisti na Jadranu, pa Jadranska košarkaška liga... Ipak ostaje i senka, čak olovni oblak, kada su u pitanju zločinci i to oni ratni... Oko njih nema, zasad, konsenzusa. Doduše, krajem prošle godine spisak onih protiv kojih se u Hrvatskoj vode krivični postupci za ratne zločine prosleđen je ambasadama BiH, Crna Gore i Srbije. Spisak, tvrde, nije tajni jer svaki građanin može proveriti u ambasadi nalazi li se na spisku ili ne. Hrvatske vlasti barataju sa brojem od oko 500 lica optuženih za ratne zločine na teritoriji te države. Međutim, veliki je broj onih koji su pod istragom, zatim osuđenih u odsustvu, kao i onih gde su istrage prekinute, a nisu na ovim spiskovima. I u drugim državama s prostora bivše Jugoslavije, čvrsto se stoji na stavovima da ratni zločinci nisu „birani” po istim kriterijumima, pa se u praksi redovno dešava da jedan te isti za jedne jeste a da za druge nije zločinac. Primera ima i previše: Ejup Ganić, Mirko Norac, Naser Orić, Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Momčilo Perišić i koliko još znanih i neznanih. Tu nema dogovora na vidiku. Mnogo lakše je ganjati obične kriminalce!