Zločin i politika

U Deklaraciji o Srebrenici se ne pominje reč genocid, ali je navedeno da se osuđuje zločin počinjen u tom gradu, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. U presudi je, naravno, navedeno da se u Srebrenici dogodio genocid, pa je na ovaj način samo formalno izbegnuto pominjanje te reči. Dakle, hteo to neko ili ne, Skupština Srbije jeste osudila genocid, samo je ogromna energija utrošena na „pakovanje” celog slučaja, odnosno na formu.

Kompromis koji je načinjen je, očigledno, najviše što srpsko društvo, vladajući blok i srpska politička elita u celini u ovom trenutku mogu da prihvate, možda čak malo više od toga. Onima koji su izrazito protiv, odnosno DSS-u i SRS-u, to je skandalozno popuštanje. Onima koji smatraju da stvari treba i formalno jasno označiti rečju genocid, odnosno LDP-u, osuda izrečena u Deklaraciji nije dovoljna.

Stranka Tomislava Nikolića je, takođe, bila protiv Deklaracije, ali nije osećala potrebu da se tako izričito distancira od osude zločina koji se dogodio u Srebrenici. Otuda su njeni poslanici, kao i poslanici LDP-a, izašli iz sale kada se glasalo. Poslanici DSS-a su, pak, ostali kako bi glasali protiv i pokazali da im je cela priča potpuno neprihvatljiva, dok su za Deklaraciju glasali poslanici vladajućeg bloka.

I samo glasanje pokazuje da se većina onoga što se događalo u vezi sa Deklaracijom više tiče zauzimanja političkih pozicija, nego samog „predmeta stvari”, odnosno zločina u Srebrenici. Vladajućem bloku je bilo važno da, kroz pažljivo odabranu formulaciju, očuva jedinstvo, a da svetu pošalje jasan signal o distanciranju od zločina počinjenih devedesetih. LDP i SNS su, svako sa svog stanovišta, želeli da pokažu kako im je stalo do evropske budućnosti, dok su SRS i DSS ostali bliski pozicijama koje su imale srpske vlasti tokom devedesetih.

Protivnici ovakve vrste osude zločina i izvinjenja za zločine kojim je ta osuda praćana će reći da je učinjen nepotreban korak i da je Srbija samo dala argumente „neprijateljima svih boja” da kažu kako priznaje odgovornost za zločine. Ali, za takav stav nema osnova. Izvinili se mi ili ne, osudili zločin ili ne, presuda izrečena u Hagu za Srebrenicu neće biti izmenjena, a oni koji Beograd smatraju odgovornim neće promeniti mišljenje.

Upravo suprotno, izvinjenje i osuda mogu da ponukaju na drugačije promišljanje pozicije Srbije i njene uloge u ratovima devedesetih. U najmanju ruku, time Beograd stavlja do znanja da je spreman da otvoreno i odgovorno razmatra prošlosti i na isti način gleda u budućnost. To Srbiji daje za pravo da i od drugih očekuje slične korake.

A i da ne postoji presuda suda u Hagu, zar nije tačno da su u Srebrenici pobijene hiljade ljudi i da je to najveće stratište iz ratova devedesetih? Zar nismo sa nevericom gledali pripadnike srpskih dobrovoljačkih jedinica kako hladnokrvno ubijaju zarobljenike? Zar to ne zaslužuje osudu bez ikakvog posebnog uslovljavanja?