Злочин и политика

У Декларацији о Сребреници се не помиње реч геноцид, али је наведено да се осуђује злочин почињен у том граду, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде. У пресуди је, наравно, наведено да се у Сребреници догодио геноцид, па је на овај начин само формално избегнуто помињање те речи. Дакле, хтео то неко или не, Скупштина Србије јесте осудила геноцид, само је огромна енергија утрошена на „паковање” целог случаја, односно на форму.

Компромис који је начињен је, очигледно, највише што српско друштво, владајући блок и српска политичка елита у целини у овом тренутку могу да прихвате, можда чак мало више од тога. Онима који су изразито против, односно ДСС-у и СРС-у, то је скандалозно попуштање. Онима који сматрају да ствари треба и формално јасно означити речју геноцид, односно ЛДП-у, осуда изречена у Декларацији није довољна.

Странка Томислава Николића је, такође, била против Декларације, али није осећала потребу да се тако изричито дистанцира од осуде злочина који се догодио у Сребреници. Отуда су њени посланици, као и посланици ЛДП-а, изашли из сале када се гласало. Посланици ДСС-а су, пак, остали како би гласали против и показали да им је цела прича потпуно неприхватљива, док су за Декларацију гласали посланици владајућег блока.

И само гласање показује да се већина онога што се догађало у вези са Декларацијом више тиче заузимања политичких позиција, него самог „предмета ствари”, односно злочина у Сребреници. Владајућем блоку је било важно да, кроз пажљиво одабрану формулацију, очува јединство, а да свету пошаље јасан сигнал о дистанцирању од злочина почињених деведесетих. ЛДП и СНС су, свако са свог становишта, желели да покажу како им је стало до европске будућности, док су СРС и ДСС остали блиски позицијама које су имале српске власти током деведесетих.

Противници овакве врсте осуде злочина и извињења за злочине којим је та осуда праћана ће рећи да је учињен непотребан корак и да је Србија само дала аргументе „непријатељима свих боја” да кажу како признаје одговорност за злочине. Али, за такав став нема основа. Извинили се ми или не, осудили злочин или не, пресуда изречена у Хагу за Сребреницу неће бити измењена, а они који Београд сматрају одговорним неће променити мишљење.

Управо супротно, извињење и осуда могу да понукају на другачије промишљање позиције Србије и њене улоге у ратовима деведесетих. У најмању руку, тиме Београд ставља до знања да је спреман да отворено и одговорно разматра прошлости и на исти начин гледа у будућност. То Србији даје за право да и од других очекује сличне кораке.

А и да не постоји пресуда суда у Хагу, зар није тачно да су у Сребреници побијене хиљаде људи и да је то највеће стратиште из ратова деведесетих? Зар нисмо са неверицом гледали припаднике српских добровољачких јединица како хладнокрвно убијају заробљенике? Зар то не заслужује осуду без икаквог посебног условљавања?