Samo vas posmatramo

Političari Srbije kao od šale ruše evropske rekorde, i to u disciplinama u kojima smo na začelju te iste Evrope – u izgradnji autoputeva. Poslednjih godina skoro da je utrošeno više metara trake za svečane vrpce nego što je izgrađeno asfaltnih metara tih istih autoputeva. Dok je u drugim zemljama pravilo da se vrpce seku kada se ceo autoput završi, kod nas se to radi kad se udara kamen-temeljac, pa kad se uradi jedna traka, pa kad se ponovo presvlači tek nanesen asfalt, pa za jedan izgrađeni kilometar ili „čitavih” 4,6 kilometara kao u slučaju magistralnog puta od Kragujevca do Batočine.

Samo na ovoj deonici dugačkoj 30 kilometara, čija je izgradnja započeta 2004. godine, izmenjala su se tri ministra i premijer. Najpre je presečena svečana traka kad je udaren kamen-temeljac. Potom je proslavljeno prvih pet kilometara. Zatim su otvoreni radovi na narednih pet kilometara, a ministar Milutin Mrkonjić je podelio graditeljima satove i obećao im praseće pečenje. Kada je i ta deonica završena svečanu vrpcu su presekli premijer Mirko Cvetković i ministarka Verica Kalanović. Pošto svečana traka nije sasvim utrošena, na istoj deonici se ovih dana ponovo pojavila ministarka Kalanović i, zajedno s kragujevačkim gradonačelnikom Veroljubom Stevanovićem, još jednom presekla svečanu vrpcu, uverena da su građani zaboravili da se na istom slikala i u avgustu prošle godine.

Uz prigodan govor, kako i dolikuje u ovakvim prilikama, Kalanovićka i Stevanović su najavili da će preostalih 15 kilometara biti završeno do kraja iduće godine i da će Kragujevac konačno biti povezan sa Koridorom 10. Pri tome ni reči nisu rekli o tome da na trasi nastavka ovog puta još nije završena eksproprijacija zemljišta, da nije urađena projektna dokumentacija, da nije raspisan tender... Ali, to i nije bitno. Svečane trake još ima, a ima i ministara koji se nisu pojavljivali na ovoj deonici. Red bi bio da se i oni slikaju i da tako pokažu da je i njihova stranka zaslužna za ubrzanu „modernizaciju” Srbije.

Umesto da izgradnja puteva bude prevashodno ekonomsko pitanje, kao što je to slučaj svuda u svetu, jer od dobrih saobraćajnih komunikacija zavisi i tempo razvoja bilo koje, pa i naše zemlje, strančarenje je i ovo pitanje u Srbiji svelo na partijske pašaluke. Umesto da merilo bude ono što je dobro za državu i njene građane, merilo postaje i opstaje samo ono što je dobro za stranku, ono što je promoviše, što se na fotografijama ovekoveči kao da se tu nešto gradi i da to rade „naši” partijski kadrovi. Rejting stranke postaje primarni cilj, a državni poslovi sekundarni. Partijski pi-ar kadrovi računaju na kratko pamćenje naroda, na minutažu na TV ekranima i stupce u novinama. Računaju da se niko neće setiti da su se već jedanput s makazama u rukama slikali na istom mestu, na istom putu, samo u drugačijoj garderobi. Smatraju da ih niko ne posmatra, da niko ne beleži njihove „graditeljske podvige”.