Lekovite rezerve

Izjava ministra finansija Mlađana Dinkića, po kojoj će krajem ove godine devizne rezerve zemlje premašiti deset milijardi dolara, došla je kao najbolja uvertira za izvanrednu prodaju našeg prvog mobilnog operatera "Mobi 63" za 1,5 milijardi evra. Od te sume pretežan deo, 1,1 milijarda evra, sliće se baš u budžet Srbije i, bez ikakve sumnje, dati izuzetan doprinos novom skoku deviznih rezervi zemlje, koje su sada veće od osam milijardi dolara.

Istina, ministar Dinkić nije nigde rekao da li je računao i na taj veliki novac, ali za ovu priču to nije od presudne važnosti. Činjenica je da rezerve stranog novca – rastu. I to ubrzano.

Posle mnogo godina sirotovanja i zajmova po svetu, pogotovo od MMF-a, upravo za jačanje deviznih rezervi, Srbija se prvi put, posle mnogo decenija, suočava sa "problemom" rasta svojih deviznih rezervi i svim implikacijama tog fenomena.

A one su isto što i lek za čoveka. Ako ih je malo, privreda će da kunja i sporo će se oporavljati od kakve bolesti; ako ih je previše, mogu da budu pogubne po zdravlje. Ne valja ni jedno niti drugo. Pitanje je, dakle, mere.

Šta za nas može značiti tih poželjnih i mogućih deset milijardi dolara?

Prema rečima univerzitetskog profesora dr Živote Ristića, "devizne rezerve moraju biti toliko velike da nikada nisu male". Drugim rečima, njihov iznos treba da bude taman toliki da zemlja nikada ne zapadne u problem sa izmirivanjem dospelih obaveza.

U poslednja tri veka, koliko se ovim problemom bavi ekonomska nauka, iskristalisale su se razne teorijske i empirijske metode za izračunavanje optimalne sume deviznih rezervi za svaku zemlju, pa i našu. To je, otprilike, kako su iskustvo, struka i nauka izmerili između minimalnih 1,7 i maksimalnih tri puta uvećanih godišnjih izdataka za uvoz robe, usluga i svega ostalog.

Praktično, to znači da su Srbiji, koja je lane imala uvoz veći od osam milijardi dolara, potrebne minimalne devizne rezerve od oko 13,6, a maksimalno oko 25 milijardi dolara. Mi se, sudeći po toj računici, tek približavamo nekakvom optimalnom minimumu. O maksimumu će tek neko drugi "lupati glavu", jer prekomerne devizne rezerve nisu ništa drugo do besplatno kreditiranje države emitenta valute u kojoj se one drže.

Pošto te velike pare ne stoje u nekakvim trezorima i dobro obezbeđenim bunkerima već su položene u najboljim svetskim bankama gde se obrću, i naša centralna banka, koja vodi brigu o tim našim "belim parama za crne dane", mora gotovo dnevno da vodi računa kome ih poverava, po kojoj ceni, ali i da u svakom trenutku mogu biti na dohvatu ruke, jer se u izmirivanju dugova ne sme kasniti, ako već želimo da budemo deo priznatog i finansijski disciplinovanog sveta.