Širenje virusa istorije

Jed­na od naj­či­ta­ni­jih i naj­ce­nje­ni­jih sa­vre­me­nih ru­skih knji­žev­ni­ca Ol­ga Slav­ni­ko­va bi­će gost Be­o­gra­da, Pan­če­va, No­vog Sa­da, Zre­nja­ni­na i svog srp­skog iz­da­va­ča „Ar­hi­pe­la­ga” od da­nas do 21. ma­ja. Ve­li­ko be­o­grad­sko knji­žev­no ve­če Slav­ni­ko­ve bi­će upri­li­če­no u uto­rak 18. ma­ja, u ga­le­ri­ji Art­get Kul­tur­nog cen­tra Be­o­gra­da, u 19 ča­so­va, za­tim, u Kul­tur­nom cen­tru No­vog Sa­da 19. ma­ja, ta­ko­đe u 19 ča­so­va, i 20. ma­ja u zre­nja­nin­skom Kul­tur­nom cen­tru u 20 ča­so­va. Ovom pri­li­kom bi­će pred­sta­vljen i naj­po­zna­ti­ji ro­man Slav­ni­ko­ve „2017”, za ko­ji je do­bi­la na­gra­du „Ru­ski Bu­ker”, a ko­ji je kod nas ob­ja­vio „Ar­hi­pe­lag” u re­no­mi­ra­noj edi­ci­ji „100 slo­ven­skih ro­ma­na” (me­đu­na­rod­nog pro­jek­ta uza­jam­nog pre­vo­đe­nja naj­bo­ljih de­la slo­ven­skih knji­žev­no­sti), i u pre­vo­du Lju­bin­ke Mi­lin­čić. „2017” opi­su­je Ru­si­ju o sto­go­di­šnji­ci Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, vre­me u ko­jem po­či­nje i no­vi pre­vrat, u zna­ku istih ide­o­lo­gi­ja, u istim uni­for­ma­ma ko­je su ko­ri­šće­ne i pre sto­ti­nu go­di­na.

„Ak­ti­vi­ra­ju­ći mno­go­broj­ne kul­tur­ne, so­ci­jal­ne i isto­rij­ske ko­do­ve, ro­man ’2017’ pri­po­ve­da, na su­ge­sti­van na­čin, o to­me šta je bi­lo po­sle isto­ri­je, i, kroz uz­bu­dlji­vu pri­ču pu­nu avan­tu­ra i na­pe­to­sti, vo­di pre­ma ozbilj­nim pi­ta­nji­ma na­šeg vre­me­na”, ka­že Goj­ko Bo­žo­vić, autor po­go­vo­ra „Ar­hi­pe­la­go­vog” iz­da­nja ove knji­ge.

Ka­da je pre ne­ko­li­ko go­di­na bi­la gost 53. me­đu­na­rod­nog be­o­grad­skog saj­ma knji­ga, u na­šem li­stu ob­ja­vljen je in­ter­vju sa Slav­ni­ko­vom, raz­go­vor ko­ji smo sa po­zna­tom knji­žev­ni­com vo­di­li o upra­vo ovom nje­nom ro­ma­nu, ko­ji pri­ka­zu­je ši­re­nje „vi­ru­sa isto­ri­je”, kao i o nje­nom shva­ta­nju knji­žev­no­sti i stvar­no­sti.

Ta­da je ot­kri­la uz­bu­đe­nje ko­je ose­ća u ve­zi sa 2017. go­di­nom, pra­zno­va­njem ju­bi­le­ja, šou pro­gra­mi­ma, mar­še­vi­ma i mi­tin­zi­ma, svim što će u stva­ri pro­bu­di­ti „uspa­va­nog zma­ja”. Slav­ni­ko­va je po­ka­za­la i svo­ju ži­vot­nu i li­te­rar­nu oso­bi­nu da u te­škim stva­ri­ma mo­že da vi­di i sme­šnu stra­nu. Na­i­me, ve­što je, u svo­je vre­me, iz­be­gla pri­jem u ko­mu­ni­stič­ku par­ti­ju ta­ko što je sa ve­li­kim dru­štvom pri­re­di­la ne­za­pam­će­ni tu­lum, iz­bio je skan­dal, po­sle ko­jeg su je pro­gla­si­li „ne­po­dob­nom”… Po­red hu­mo­ra, u ovaj svoj naj­po­zna­ti­ji ro­man, ko­ji go­vo­ri o so­ci­jal­nim i ide­o­lo­škim po­tre­si­ma, uve­la je ne­za­o­bi­la­znu lju­bav­nu pri­ču, kao „sna­žnog za­štit­ni­ka” u zlim vre­me­ni­ma.

– Pre 1917. so­ci­jal­na na­pe­tost u Ru­si­ji od­ra­ža­va­la se u du­hov­nom ži­vo­tu, kao i u kul­tu­ri, a on­da je do­šlo do pre­vra­ta. Po­sle to­ga pro­šlo je sto­ti­nu go­di­na, a so­ci­jal­ni pro­ble­mi još ni­su re­še­ni. U Ru­si­ji sa­da po­sto­ji ta­ko ve­li­ka raz­li­ka iz­me­đu si­ro­ma­šnih i bo­ga­tih, ka­kva ni­je po­sto­ja­la čak ni u car­skoj Ru­si­ji. Pri sve­mu to­me, pra­vi pro­ble­mi pri­lič­no su ve­štač­ki. Re­vo­lu­ci­ja po­či­nje od tu­če, lju­di ob­u­če­ni u cr­ve­nu i be­lu ode­ću pra­ve kar­ne­val­sku pred­sta­vu. Sve kre­će od šou pro­gra­ma. Ali, sve ubr­zo po­sta­je i ve­o­ma ozbilj­no. Sva­ki so­ci­jal­ni po­tres je zlo za lju­de ko­ji ži­ve sa­da i ov­de. Ju­na­ci mog ro­ma­na de­li­mič­no shva­ta­ju da kroz to mo­ra da se pro­đe. Ja sam ina­če an­ti­so­vjet, či­ta­va mo­ja po­ro­di­ca ži­ve­la je pod re­pre­si­jom. Ni­ko od njih ni­šta do­bro ni­je do­bio u ok­to­bar­skom pre­vra­tu. Me­đu­tim, po­sto­ji svest da je mo­gu­ća no­va eks­plo­zi­ja. Na­ža­lost, u sva­kom po­li­tič­kom do­ga­đa­ju gru­pa po­li­ti­ča­ra eks­plo­a­ti­še naj­bo­lje ljud­ske oso­bi­ne, re­kla je za „Po­li­ti­ku” Ol­ga Slav­ni­ko­va, do­da­ju­ći i to da je te­ško pi­sa­ti o bli­skoj bu­duć­no­sti, zbog to­ga što se sve usko­ro mo­že pro­ve­ri­ti.

Za­ni­mlji­vo je da je Ol­ga Slav­ni­ko­va (1957), kao in­že­njer in­for­ma­ci­o­nih teh­no­lo­gi­ja ra­di­la u Na­uč­no­i­stra­ži­vač­kom in­sti­tu­tu Tja­žmaš, do 1988. go­di­ne, a za­tim kao knji­žev­ni kri­ti­čar i ured­nik knji­žev­nih li­sto­va i ča­so­pi­sa. Autor­ka je ro­ma­na „Vi­lin ko­njic uve­ćan do ve­li­či­ne psa” (1999), „Sam u ogle­da­lu” (2000), „Be­smrt­ni” (2001), „2017” (2006), kao i knji­ge pri­ča „Lju­bav u sed­mom va­go­nu” (2008). Slav­ni­ko­va je do­bit­ni­ca i na­gra­da „Ural”, „Ba­zgov”, „Ok­to­bar”, „Po­lon­ski” i dru­gih, a nje­na de­la pre­ve­de­na su na ve­ći­nu svet­skih je­zi­ka.

 Ma­ri­na Vu­li­će­vić