Ширење вируса историје

Јед­на од нај­чи­та­ни­јих и нај­це­ње­ни­јих са­вре­ме­них ру­ских књи­жев­ни­ца Ол­га Слав­ни­ко­ва би­ће гост Бе­о­гра­да, Пан­че­ва, Но­вог Са­да, Зре­ња­ни­на и свог срп­ског из­да­ва­ча „Ар­хи­пе­ла­га” од да­нас до 21. ма­ја. Ве­ли­ко бе­о­град­ско књи­жев­но ве­че Слав­ни­ко­ве би­ће упри­ли­че­но у уто­рак 18. ма­ја, у га­ле­ри­ји Арт­гет Кул­тур­ног цен­тра Бе­о­гра­да, у 19 ча­со­ва, за­тим, у Кул­тур­ном цен­тру Но­вог Са­да 19. ма­ја, та­ко­ђе у 19 ча­со­ва, и 20. ма­ја у зре­ња­нин­ском Кул­тур­ном цен­тру у 20 ча­со­ва. Овом при­ли­ком би­ће пред­ста­вљен и нај­по­зна­ти­ји ро­ман Слав­ни­ко­ве „2017”, за ко­ји је до­би­ла на­гра­ду „Ру­ски Бу­кер”, а ко­ји је код нас об­ја­вио „Ар­хи­пе­лаг” у ре­но­ми­ра­ној еди­ци­ји „100 сло­вен­ских ро­ма­на” (ме­ђу­на­род­ног про­јек­та уза­јам­ног пре­во­ђе­ња нај­бо­љих де­ла сло­вен­ских књи­жев­но­сти), и у пре­во­ду Љу­бин­ке Ми­лин­чић. „2017” опи­су­је Ру­си­ју о сто­го­ди­шњи­ци Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је, вре­ме у ко­јем по­чи­ње и но­ви пре­врат, у зна­ку истих иде­о­ло­ги­ја, у истим уни­фор­ма­ма ко­је су ко­ри­шће­не и пре сто­ти­ну го­ди­на.

„Ак­ти­ви­ра­ју­ћи мно­го­број­не кул­тур­не, со­ци­јал­не и исто­риј­ске ко­до­ве, ро­ман ’2017’ при­по­ве­да, на су­ге­сти­ван на­чин, о то­ме шта је би­ло по­сле исто­ри­је, и, кроз уз­бу­дљи­ву при­чу пу­ну аван­ту­ра и на­пе­то­сти, во­ди пре­ма озбиљ­ним пи­та­њи­ма на­шег вре­ме­на”, ка­же Гој­ко Бо­жо­вић, аутор по­го­во­ра „Ар­хи­пе­ла­го­вог” из­да­ња ове књи­ге.

Ка­да је пре не­ко­ли­ко го­ди­на би­ла гост 53. ме­ђу­на­род­ног бе­о­град­ског сај­ма књи­га, у на­шем ли­сту об­ја­вљен је ин­тер­вју са Слав­ни­ко­вом, раз­го­вор ко­ји смо са по­зна­том књи­жев­ни­цом во­ди­ли о упра­во овом ње­ном ро­ма­ну, ко­ји при­ка­зу­је ши­ре­ње „ви­ру­са исто­ри­је”, као и о ње­ном схва­та­њу књи­жев­но­сти и ствар­но­сти.

Та­да је от­кри­ла уз­бу­ђе­ње ко­је осе­ћа у ве­зи са 2017. го­ди­ном, пра­зно­ва­њем ју­би­ле­ја, шоу про­гра­ми­ма, мар­ше­ви­ма и ми­тин­зи­ма, свим што ће у ства­ри про­бу­ди­ти „успа­ва­ног зма­ја”. Слав­ни­ко­ва је по­ка­за­ла и сво­ју жи­вот­ну и ли­те­рар­ну осо­би­ну да у те­шким ства­ри­ма мо­же да ви­ди и сме­шну стра­ну. На­и­ме, ве­што је, у сво­је вре­ме, из­бе­гла при­јем у ко­му­ни­стич­ку пар­ти­ју та­ко што је са ве­ли­ким дру­штвом при­ре­ди­ла не­за­пам­ће­ни ту­лум, из­био је скан­дал, по­сле ко­јег су је про­гла­си­ли „не­по­доб­ном”… По­ред ху­мо­ра, у овај свој нај­по­зна­ти­ји ро­ман, ко­ји го­во­ри о со­ци­јал­ним и иде­о­ло­шким по­тре­си­ма, уве­ла је не­за­о­би­ла­зну љу­бав­ну при­чу, као „сна­жног за­штит­ни­ка” у злим вре­ме­ни­ма.

– Пре 1917. со­ци­јал­на на­пе­тост у Ру­си­ји од­ра­жа­ва­ла се у ду­хов­ном жи­во­ту, као и у кул­ту­ри, а он­да је до­шло до пре­вра­та. По­сле то­га про­шло је сто­ти­ну го­ди­на, а со­ци­јал­ни про­бле­ми још ни­су ре­ше­ни. У Ру­си­ји са­да по­сто­ји та­ко ве­ли­ка раз­ли­ка из­ме­ђу си­ро­ма­шних и бо­га­тих, ка­ква ни­је по­сто­ја­ла чак ни у цар­ској Ру­си­ји. При све­му то­ме, пра­ви про­бле­ми при­лич­но су ве­штач­ки. Ре­во­лу­ци­ја по­чи­ње од ту­че, љу­ди об­у­че­ни у цр­ве­ну и бе­лу оде­ћу пра­ве кар­не­вал­ску пред­ста­ву. Све кре­ће од шоу про­гра­ма. Али, све убр­зо по­ста­је и ве­о­ма озбиљ­но. Сва­ки со­ци­јал­ни по­трес је зло за љу­де ко­ји жи­ве са­да и ов­де. Ју­на­ци мог ро­ма­на де­ли­мич­но схва­та­ју да кроз то мо­ра да се про­ђе. Ја сам ина­че ан­ти­со­вјет, чи­та­ва мо­ја по­ро­ди­ца жи­ве­ла је под ре­пре­си­јом. Ни­ко од њих ни­шта до­бро ни­је до­био у ок­то­бар­ском пре­вра­ту. Ме­ђу­тим, по­сто­ји свест да је мо­гу­ћа но­ва екс­пло­зи­ја. На­жа­лост, у сва­ком по­ли­тич­ком до­га­ђа­ју гру­па по­ли­ти­ча­ра екс­пло­а­ти­ше нај­бо­ље људ­ске осо­би­не, ре­кла је за „По­ли­ти­ку” Ол­га Слав­ни­ко­ва, до­да­ју­ћи и то да је те­шко пи­са­ти о бли­ској бу­дућ­но­сти, због то­га што се све уско­ро мо­же про­ве­ри­ти.

За­ни­мљи­во је да је Ол­га Слав­ни­ко­ва (1957), као ин­же­њер ин­фор­ма­ци­о­них тех­но­ло­ги­ја ра­ди­ла у На­уч­но­и­стра­жи­вач­ком ин­сти­ту­ту Тја­жмаш, до 1988. го­ди­не, а за­тим као књи­жев­ни кри­ти­чар и уред­ник књи­жев­них ли­сто­ва и ча­со­пи­са. Аутор­ка је ро­ма­на „Ви­лин ко­њиц уве­ћан до ве­ли­чи­не пса” (1999), „Сам у огле­да­лу” (2000), „Бе­смрт­ни” (2001), „2017” (2006), као и књи­ге при­ча „Љу­бав у сед­мом ва­го­ну” (2008). Слав­ни­ко­ва је до­бит­ни­ца и на­гра­да „Урал”, „Ба­згов”, „Ок­то­бар”, „По­лон­ски” и дру­гих, а ње­на де­ла пре­ве­де­на су на ве­ћи­ну свет­ских је­зи­ка.

 Ма­ри­на Ву­ли­ће­вић