„Zlatna palma” putuje u Tajland

Od našeg specijalnog izveštača

KAN, 23. maja- „Zlatnu palmu” 63. Kanskog festivala preme odluci žirija kojim je predsedavao američki reditelj Tim Barton, pripao je tajlandskom reditelju i vizuelnom umetniku Apičatpongu Verasetakulu (već dobitnik kanskih nagrada za filmove „Tropska bolest” i „Blaženo tvoj”), za njegov novi fantazmagoričan film. „Ujak Bunmi koji priziva svoje prošle živote”, prikazan predposlednjeg takmičarskog dana.

 Film o čoveku koji kroz svoje prošle živote traga za uzrocima svoje bolesti, koji zbog svoje vizuelne intrigantnosti, čudesne igre realnog i surealnog, izaziva poštovanje, očigledno se svideo i članovima žirija, a naročito Timu Bartonu koji ima senzibilitet za filmove fantazije, te je ovakva odluka bila unapred očekivana. Uz to, trenutno je u glavnom gradu Tajlanda – Bankoku, na snazi policijski čas kako bi se zaustavile masovne demonstracije protiv vlade u kojima ima i povređenih, pa nije nemoguće da žiri na ovakav način želeo da pošalje i kakvu svoju važnu političku poruku.

 Kako bilo, tek oštećen je ostao britanski reditelj Majk Li (već dobitnik jedne „Zlatne palme” i jedne nagrade za najbolju režiju), čiji je film „Još jedna godina” bio apsolutni miljenik internacionalnih kritičara, ali i članova Ekumenskog žirija koji mu je dodelio svoje priznanje za „autentičnu režiju, fantastičnu glumu i priču o običnim ljudima koja svakoga podseća da od njega samog zavisi hoće li biti odgovoran prema sopstvenom životu”. 

 Gran pri 63. Kana, sasvim zasluženo je otišao u ruke francuskom reditelju Gzavijeu Bovoa za film „O bogovima i ljudima”, baziranom na istinitom događaju iz 1996. godine, kada su islamski ekstremisti u Alžiru kidnapovali, a potom i ubili sedam francuskih monaha-trapista iz jednog hrišćanskog manastira, kao i 12 radnika hrvatske „Hidroelektre”. Ovo je i priča o međureligijskim odnosima, hrišćanstvu i islamu, unutrašnjem preispitivanju i savesti Evrope, koja je osvojila i jednu od nagrada Ekumenskog žirija.

„Palma” za najbolju režiju pripala je sasvim neočekivano francuskom glumcu i reditelju Matju Amalriku za šar­man­tan i ne­pre­ten­ci­o­zan film„Turneja”, o grupi ka­ba­ret­skih iz­vo­đa­či­ca i njihovom impresariju s kojim je Amalrik na filmsku scenu do­veo umet­ni­ce ta­ko­zva­ne „no­ve bur­le­ske”, hi­brid­nog umet­nič­kog po­kre­ta, ko­ji je po­ni­kao na ka­li­for­nij­skoj le­zbij­skoj sce­ni to­kom sre­di­ne 90-ih go­di­na dva­de­se­tog ve­ka.za film. Juče je ovom filmu nagradu dodelio i žiri kritičara Fipresci.

 Nagradu za najbolji scenario pripao je vizuelno magičanom, filozofskom filmu „Poezija” korejskog reditelja Li Čang Donga, koji je ujedno i tanana priča o sebičnosti i nesebičnosti, odnosu života i umetnosti, sa elementima moralističkog krimi-filma, što je i u gledalištu izazvalo bure oduševljenja, a izuzetne vrednosti ovog filma prepoznao je i Ekumenski žiri.

Nagrada žirija(Prix du Jury) pripala je reditelju iz Čada Mohamatu Salehu Harunu (prvi put da se film iz ove afričke zemlje takmiči u Kanu), za izvrsan mali film velike teme „Čovek koji vrišti”, o odnosu oca i sina, porodičnoj izdaji i tragediji uzrokovanoj povređenom sujetom.

Najbolja glumica je Žilijet Binoš za vanserijsku ulogu u novom filmu kultnog iranskog reditelja Abasa Kiarostamija „Kopija originala”, koji je u neku ruku i rasprava o umetnosti, o kulturološkim i jezičkim razlikama, ali i o skrivenim nivoima odnosa između muškarca i žene.

Nagrada za najbolju mušku ulogu dodeljena je ravnopravno – Havijeru Bardemu koji je zaista izvanredan u kompleksnoj ulozi Uksbala, kriminalca sa savešću, u filmu „Lepo” Alehandra Gonzalesa Injaritua, i italijanskom glumcu Eliju Đermanu za ulogu mladog udovca u vanredno toplom filmu „Naš život” Danijelea Luketija.

Najbolji debitanstki film pronađen je u programu „Petanest dana autora”, te je tako „Zlatna kamera” pripala je meksičkom reditelju Mikaelu Roveu za film „Svake četvrte godine” (nagradu uručili Emanuel Bear i Gael Garsija Bernal), a „palmu” za najbolji kratki film osvojio je francuski reditelj Serž Avedikian za „Psa istorije”.

Domaćica večeri otvaranja i zatvaranja 63. Kanskog festivala bila je Kristin Skot Tomas, a među zvezdama večeri bile su i Azija Arđento, Emanuel Bear, Kirsten Dast, rasplakana Penelope Kruz...

Glavne kanske nagrade dodeljene su prilično pravično, ukoliko zanemarimo činjenicu nagrađivanja Amarlika za najbolju režiju što je stvarno previše, ali i sasvim politički korektno (malo nagrada za Čad, malo za Tajland, dosta za Francusku, pa i Iran i Meksiko). Ovogodišnje festivalsko izdanje imalo je veoma kvalitetan program. Ostaće zapamćeno po izvrsnom pet i po časovnom filmu „Karlos” Olivijea Asajasa, nastupu britanskog trija – Majk Li, Ken Louč i Stiven Frirs, koji su sa svojim novim filmovima ponovo pokazali da u svojoj zemlji teško da imaju ozbiljnu konkurenciju, po politički angažovanim filmovima iz celog sveta među kojima je i „Varljivo sunce 2” Nikite Mihalkova, ali i po igranim i dokumentarnim filmovima s kojima su Amerikanci svima jasno pokazali da ih Volstrit trenutno najviše muči. Seks nije bila tema ovogodišnjeg Kana. Nastupajuća filmsko-bioskopska sezona proći će bez toga.