Crno i belo na moskovski način

Na ovom lepom svetu, ima lepih i manje lepih mesta, ali svako od nas će i u jednim i u drugim naći svoje čari i mane, naći sebe (ili ne).

Pišem ovaj tekst u avionu na redovnom letu iz Beograda za Moskvu.

I tako punih petnaest godina života i rada u ruskoj prestonici, crnog i belog, veselog i tužnog, ali svakako kvalitetnog života.

Iako je život u Moskvi veoma složen, svakako, njegova organizacija zavisi od nas samih i želje (ili ne) da svaki dan pretvori u nešto kvalitetno.

U Moskvu sam stigao davne 1994. godine. Kao i većina naših ljudi u potrazi za nekom zaradom, i željom da se to brzo desi pa da se vratim u stari kraj.

Mogu da kažem da je početak i nagoveštavao brzi povratak jer je Rusija 90-ih bila ne mnogo obećanija zemlja u odnosu na nas. Ali s vremenom se sve toliko promenilo i svaki dolazak u Srbiju me je sve više uveravao da je situacija za povratak sve teža, i perspektiva sve oblačnija, za razliku od Rusije gde je sposoban čovek sa namerom da uspe imao otvorene karte.

Počeo sam da lovim sebe da dolazim u Srbiju samo da vidim bliske mi ljude, a sve ostalo se nalazi tamo odakle sam stigao.

Kada se tome doda i porodica koju sam osnovao u Moskvi, žena, sin i kćerka, jasno vam je o čemu mislim.

Nemojte da mislite da sam se pretvorio u ruskog čoveka, nemojte da mislite da mi ne smeta mnogo toga (odnos kupac – prodavac u prodavnici me često revoltira) ali pokušavam to da shvatim, ili bolje rečeno da sve manje žučno reagujem. A godinama i tolerantnost čoveka se povećava.

Svi mi koji se nalazimo negde vani, moramo da shvatimo jednu prostu stvar: doći u drugu državu je između ostalog i posledica karaktera, ne očekujte da se svet oko vas promeni samo zato što ste vi tu.

Za razliku od onih koji su ovde videli i tražili negativne stvari, od početka sam pokušavao da nađem nešto pozitivno i na taj način i sebi, u glavi, olakšam boravak..

Želeo bih da ova moja priča to i bude, ta strana medalje koja je svetla, lepa…

Za proteklih petnaest godina obišao sam dosta: bio i u zapadnom Sibiru, Peterburgu, Samari, Toljatiju, Pskovu, Novgorodu, Voronježu, Tveri, Vladimiru, Muromu, i još mnogo manjih gradova u okolini Moskve. Obišao sam mnogo muzeja, hramova i crkava bio tamo gde je do skoro leteo samo helikopter. Svuda sam bio toplo dočekan, i činjenica da sam Srbin, činila me gordim kao retko kada.

Jedan događaj će mi posebno ostati u sećanju, Kripecki manastir, blizu Pskova, grada na severu, nedaleko od granice sa Finskom. Do pre par godina u manastir se moglo stići samo helikopterom, pošto puta nije bilo, a u krug močvara. Rešili žena i ja da vikend provedemo u Pskovu, drevnom Ruskom gradu, našli tamo taksistu, koji je za nevelike novce pristao da nas odveze i pokaže ono što smo planirali da vidimo. Bili na Puškinovom grobu, videli Pskovski Kremlj, bili u Pecorama, jednom od najstarijih ruskih manastira poznatom po svojim pećinskim sahranjivanjima. Jedna od atrakcija koje smo hteli da vidimo bio je i Kripecki manastir, i pošteno govoreći ja ranije o njemu nisam ništa znao.

Dvadesetak kilometara po makadamu i stigosmo u manastir vidno razrušen, u fazi obnove. Po navici ušao sam u manastirsku prodavnicu i na moje veliko zaprepašćenje na polici sa knjigama spazih knjigu našeg vladike Nikolaja Velimirovića, Žitija Svetog Save. Uzeh knigu sa police i reših da je kupim, da je pročitam na ruskom jeziku. Priđoh monahu i uz par sveća dadoh i knjigu. U obraćanju monahu osetio se moj akcenat (iako dosta dobro vladam ruskim jezikom). Monah se zainteresovao odakle sam. Na moj odgovor da sam rodom iz Srbije, a živim u Moskvi, on se prosto tako obradovao, tako toplo, tako kako samo rođeni čovek može.

Manastir je pod pokroviteljstvom Svetog Save Kripeckog, koji je prema predanju bio poreklom iz Srbije, i lutajući po močvari kao monah osnovao porodicu baš na tom mestu. Bilo je to u 15. veku, tacnije 1455. Sa sobom sa Svete Gore, Sveti Sava Kripecki doneo je naše Srpko Jevanđelje iz 15. veka, koje se i danas čuva u muzeju grada Pskova.

Da radost bude još veća taj dan je manastir slavio svoju manastirsku slavu, dan Svetog Save Kripeckog. 28. avgusta 1495. godine predao je svoju dušu Gospodu, Sveti Sava Kripecki.

Ostali smo u manastiru na večeri, upoznao sam se sa namesnikom-igumanom manastira Damaskinom, pričao sa monasima, koji su bili na Svetoj Gori, i tamo se sretali sa našim monasima, braćom iz Hilandara.

U razgovoru sam saznao i bio prijatno iznenađen, da bratsvo manastira veoma ceni  našeg Svetog Savu, pa se tako knjiga o njegovom životu našla na manastirskoj polici.

Prva crkva manastira bila je drvena, dvoprestolna, u čast Svetog Jovana Bogoslova i našeg Svetog Save, Arhiepiskopa Srpskog i osnivača Srpske pravoslavne crkve. Odlazeći iz manastira osećao sam se kao da odlazim od rodbine kojoj ću se rado ponovo vratiti.

Uvek kada mi je teško, i kada kudim ovu državu i karakter ovog naroda setim se monaha Kripeckog manastira, njihove topline i ljubavi prema svom slovenskom pravoslavnom bratu zalutavšemu njima na slavu.

Za vreme života u Moskvi mnogo puta sam bio u prilici da osetim gordost što pripadam svom pravoslavnom narodu sa Balkana i taj osećaj je bio daleko jači nego bilo koji drugi osećaj patriotizma, prema državi iz koje poticem.

Prolaze godine, ja razmišljam o sudbini, koja nas raznosi svuda po belom svetu, sudbini koja me je poslala na istok, iako je svako moje maštanje bilo vezano za zapad. Ali ako bih mogao ponovo da biram, izabrao bih ponovo ovaj put.