Црно и бело на московски начин

На овом лепом свету, има лепих и мање лепих места, али свако од нас ће и у једним и у другим наћи своје чари и мане, наћи себе (или не).

Пишем овај текст у авиону на редовном лету из Београда за Москву.

И тако пуних петнаест година живота и рада у руској престоници, црног и белог, веселог и тужног, али свакако квалитетног живота.

Иако је живот у Москви веома сложен, свакако, његова организација зависи од нас самих и жеље (или не) да сваки дан претвори у нешто квалитетно.

У Москву сам стигао давне 1994. године. Као и већина наших људи у потрази за неком зарадом, и жељом да се то брзо деси па да се вратим у стари крај.

Могу да кажем да је почетак и наговештавао брзи повратак јер је Русија 90-их била не много обећанија земља у односу на нас. Али с временом се све толико променило и сваки долазак у Србију ме је све више уверавао да је ситуација за повратак све тежа, и перспектива све облачнија, за разлику од Русије где је способан човек са намером да успе имао отворене карте.

Почео сам да ловим себе да долазим у Србију само да видим блиске ми људе, а све остало се налази тамо одакле сам стигао.

Када се томе дода и породица коју сам основао у Москви, жена, син и кћерка, јасно вам је о чему мислим.

Немојте да мислите да сам се претворио у руског човека, немојте да мислите да ми не смета много тога (однос купац – продавац у продавници ме често револтира) али покушавам то да схватим, или боље речено да све мање жучно реагујем. А годинама и толерантност човека се повећава.

Сви ми који се налазимо негде вани, морамо да схватимо једну просту ствар: доћи у другу државу је између осталог и последица карактера, не очекујте да се свет око вас промени само зато што сте ви ту.

За разлику од оних који су овде видели и тражили негативне ствари, од почетка сам покушавао да нађем нешто позитивно и на тај начин и себи, у глави, олакшам боравак..

Желео бих да ова моја прича то и буде, та страна медаље која је светла, лепа…

За протеклих петнаест година обишао сам доста: био и у западном Сибиру, Петербургу, Самари, Тољатију, Пскову, Новгороду, Вороњежу, Твери, Владимиру, Мурому, и још много мањих градова у околини Москве. Обишао сам много музеја, храмова и цркава био тамо где је до скоро летео само хеликоптер. Свуда сам био топло дочекан, и чињеница да сам Србин, чинила ме гордим као ретко када.

Један догађај ће ми посебно остати у сећању, Крипецки манастир, близу Пскова, града на северу, недалеко од границе са Финском. До пре пар година у манастир се могло стићи само хеликоптером, пошто пута није било, а у круг мочвара. Решили жена и ја да викенд проведемо у Пскову, древном Руском граду, нашли тамо таксисту, који је за невелике новце пристао да нас одвезе и покаже оно што смо планирали да видимо. Били на Пушкиновом гробу, видели Псковски Кремљ, били у Пецорама, једном од најстаријих руских манастира познатом по својим пећинским сахрањивањима. Једна од атракција које смо хтели да видимо био је и Крипецки манастир, и поштено говорећи ја раније о њему нисам ништа знао.

Двадесетак километара по макадаму и стигосмо у манастир видно разрушен, у фази обнове. По навици ушао сам у манастирску продавницу и на моје велико запрепашћење на полици са књигама спазих књигу нашег владике Николаја Велимировића, Житија Светог Саве. Узех книгу са полице и реших да је купим, да је прочитам на руском језику. Приђох монаху и уз пар свећа дадох и књигу. У обраћању монаху осетио се мој акценат (иако доста добро владам руским језиком). Монах се заинтересовао одакле сам. На мој одговор да сам родом из Србије, а живим у Москви, он се просто тако обрадовао, тако топло, тако како само рођени човек може.

Манастир је под покровитељством Светог Саве Крипецког, који је према предању био пореклом из Србије, и лутајући по мочвари као монах основао породицу баш на том месту. Било је то у 15. веку, тацније 1455. Са собом са Свете Горе, Свети Сава Крипецки донео је наше Српко Јеванђеље из 15. века, које се и данас чува у музеју града Пскова.

Да радост буде још већа тај дан је манастир славио своју манастирску славу, дан Светог Саве Крипецког. 28. августа 1495. године предао је своју душу Господу, Свети Сава Крипецки.

Остали смо у манастиру на вечери, упознао сам се са намесником-игуманом манастира Дамаскином, причао са монасима, који су били на Светој Гори, и тамо се сретали са нашим монасима, браћом из Хиландара.

У разговору сам сазнао и био пријатно изненађен, да братсво манастира веома цени  нашег Светог Саву, па се тако књига о његовом животу нашла на манастирској полици.

Прва црква манастира била је дрвена, двопрестолна, у част Светог Јована Богослова и нашег Светог Саве, Архиепископа Српског и оснивача Српске православне цркве. Одлазећи из манастира осећао сам се као да одлазим од родбине којој ћу се радо поново вратити.

Увек када ми је тешко, и када кудим ову државу и карактер овог народа сетим се монаха Крипецког манастира, њихове топлине и љубави према свом словенском православном брату залутавшему њима на славу.

За време живота у Москви много пута сам био у прилици да осетим гордост што припадам свом православном народу са Балкана и тај осећај је био далеко јачи него било који други осећај патриотизма, према држави из које потицем.

Пролазе године, ја размишљам о судбини, која нас разноси свуда по белом свету, судбини која ме је послала на исток, иако је свако моје маштање било везано за запад. Али ако бих могао поново да бирам, изабрао бих поново овај пут.