Crv nije samo u Jabuci

Potrebno je veoma malo vremena da se od zdravih dobiju trule jabuke. Zbog toga se i te kako vodi računa o njihovom pakovanju kako crv, kad prodre u jednu, ne bi zahvatio i ostale voćke. Poređenje sa zbivanjima u selu voćnog imena (Jabuka) nedaleko od Pančeva, izabrano je namerno.

Sukob dvojice maloletnika sa tragičnim epilogom po jednog od njih, u do juče mirnom banatskom mestu, u kojem žive Romi, Makedonci i Srbi, na površinu je izbacio talog koji, sigurno je, nije od juče. Pod okriljem mraka grupe mladića krenule su u osvetnički pohod, naoružane kamenicama, lupajući prozore svojih komšija Roma.

Crv podela uvukao se u Jabuku, crv podela koje su poprimile oblike međunacionalne i verske mržnje. Romi su se zaključali u svoje kuće. Selom su zagospodarili obesni momci. Pokušali su „pravdu” da uzmu u svoje ruke, bacajući tako ljagu na celo selo, svaljujući pojedinačnu krivicu na kolektivnu odgovornost svih Roma, svojih komšija sa kojima su do juče delili dobro i zlo, zajedno obrađivali njive, zajedno pili ispred lokalne prodavnice.

Jabuka je tako stigla na naslovne strane novina, ali ne i u kabinete političara, zauzetih predizbornom groznicom iz Bora.

Policija je odradila svoj posao. Uhapsila je ubicu maloletnika, kobnim slučajem to je bio Rom, a žrtva Makedonac. Pohapsila je i kolovođe izgrednike koji su se nametnuli kao vladari sela. Na sudu je da odmeri krivicu i jednima i drugima. Da utvrdi šta je dovelo do svađe dvojice dečaka i do ubistva jednog od njih.

Političari, upravo oni koji su najodgovorniji za međunacionalne odnose u Srbiji, prevideli su da nisu tu samo da nam saopštavaju lepe vesti već i da žanju gorke plodove. Čak i ministar za ljudska i manjinska prava čiji je to resor, zagubio se negde dok je crv nagrizao Jabuku, preteći pogubnim posledicama. Nije se potrudio da poseti selo, da objasni meštanima da to što rade, rade upravo sebi i da sebi nanose najveću štetu. I ne samo on, već niko iz pokrajinske ili republičke vlasti nije našao za shodno da odmah po izbijanju nereda poseti Jabuku, da popriča s meštanima, da im objasni da ne uzimaju „pravdu” u svoje ruke, da je to stvar države.

U selu se nisu pojavili ni predstavnici Roma ni Makedonaca, izabrani u nacionalne savete da objasne svojim sunarodnicima da su krenuli stranputicom, da sukob pacifikuju, da mire zavađene strane.

Umesto razgovora s meštanima, iz udobnosti fotelja, preko tv ekrana slali su upozoravajuće poruke, daleko od mesta zbivanja, daleko od Jabuke. Umesto njih u selo je stigla policija i žandarmerija, stigli su organi sile da mir donesu, da postave kordone između zavađenih strana. Političari su prenebregli svoju odgovornost, jer nije policija tu da rešava međunacionalne odnose, ona je poslednje sredstvo, a ne prvo kao u ovom slučaju.