Podolski i Runi

Kao što smo mogli da čujemo od našeg izveštača iz Južne Afrike, navijači Nemačke su iste večeri kad je njihov tim izgubio od našeg pevali pohvalne pesme Podolskom koji je sedam puta šutirao na naš gol i svih sedam puta promašio, a povrh toga Stojković mu je odbranio penal. Da je Podolski makar jednom matirao našeg golmana, Nemci bi, takoreći, već mogli da kuju planove za osminu finala, a ovako čak i oni, trostruki prvaci i rekorderi po broju polufinala, moraju da strepe.

Jedan naš navijač se pitao: ko zna šta bismo mi uradili nekom našem da se on tako ispromašivao?

I mada će mnogi reći da se odgovor na ovo pitanje zna, jer smo skloni da tražimo ono najgore u sebi, siguran sam da i Žigiću niko ne bi zamerio da je imao toliko promašaja u meču u kojem je, sa svoja 202 santimetra, pretrčao bezmalo 11 kilometara, uglavnom noseći nekoga na plećima, pa čak i nemačkog dvometraša Mertezakera.

Nismo mi baš takvi da slavimo samo kad se pobeđuje i da pljujemo kad se gubi. Ne razlikujemo se mi tu puno od drugih.

Kao i u ratu, postoje neuspesi koji sami po sebi zaslužuju divljenje. Ima li bolje potvrde za to od nedavnog košarkaškog fajnal fora u Parizu, kada su najveće ovacije od svojih navijača doživeli upravo igrači jedinog tima koji je izgubio oba susreta – Partizana. Kao i Podolski, pod čijom silinom i britkošću su odskakivali buseni trave u Port Elizabetu, tako su i košarkaši našeg prvaka učinili sve što je bilo u njihovoj moći. I kao što su njih milimetri delili od uspeha, tako je malo nedostajalo da i Podolski svojom haubicom pocepa svaku našu nadu i pokaže zašto su mu navijači ispevali pesmu. Pa zar zbog jednog nesrećnog spleta okolnosti jedna pesma treba da se prepevava…

Istovremeno, svedoci smo nezapamćenih napada na najveću uzdanicu engleske reprezentacije Vejna Runija koji je svojim ponašanjem to i zaslužio (svakako ne one pogrdne naslove u engleskim tabloidima). Posle blede igre protiv autsajdera Alžira (0:0) nije bio spreman da istrpi zvižduke i rekao je u kameru šta misli o lojalnosti engleskih navijača. Runi se prekjuče izvinio javnosti, pokušavajući da objasni da „kao i svi s velikom strašću gleda na englesku reprezentaciju” i da je to rekao „isfrustriran i lošom igrom i rezultatom”. I bivši as engleske selekcije Gari Lineker, čije mišljenje se na Ostrvu uvažava, istakao je posle susreta s Alžircima da je „teško naći bilo šta pozitivno u vezi s igrom ili reći bilo šta dobro o bilo kom engleskom igraču u tom meču”, koji „nisu izgledali kao igrači najviše svetske klase koje gledamo svakog vikenda u Premijer ligi”.

Dakle, postoji velika razlika u trudu i htenju Podolskog i Runija, a za to ne treba oko stručnjaka, jer to se vidi i iz aviona.

Treba znati i to da javnost neretko misli drugačije od grupice navijača, da ona nije tako radikalna, samo što se ona ne čuje tako glasno. Pre 16 godina svaki Kolumbijac je bio ljut na Andresa Eskobara (1967-1994) zbog njegovog autogola u meču sa SAD, ali samo je jedan otišao toliko daleko da potegne pištolj na njega…