Подолски и Руни

Као што смо могли да чујемо од нашег извештача из Јужне Африке, навијачи Немачке су исте вечери кад је њихов тим изгубио од нашег певали похвалне песме Подолском који је седам пута шутирао на наш гол и свих седам пута промашио, а поврх тога Стојковић му је одбранио пенал. Да је Подолски макар једном матирао нашег голмана, Немци би, такорећи, већ могли да кују планове за осмину финала, а овако чак и они, троструки прваци и рекордери по броју полуфинала, морају да стрепе.

Један наш навијач се питао: ко зна шта бисмо ми урадили неком нашем да се он тако испромашивао?

И мада ће многи рећи да се одговор на ово питање зна, јер смо склони да тражимо оно најгоре у себи, сигуран сам да и Жигићу нико не би замерио да је имао толико промашаја у мечу у којем је, са својa 202 сантиметра, претрчао безмало 11 километара, углавном носећи некога на плећима, па чак и немачког двометраша Мертезакера.

Нисмо ми баш такви да славимо само кад се побеђује и да пљујемо кад се губи. Не разликујемо се ми ту пуно од других.

Као и у рату, постоје неуспеси који сами по себи заслужују дивљење. Има ли боље потврде за то од недавног кошаркашког фајнал фора у Паризу, када су највеће овације од својих навијача доживели управо играчи јединог тима који је изгубио оба сусрета – Партизана. Као и Подолски, под чијом силином и бриткошћу су одскакивали бусени траве у Порт Елизабету, тако су и кошаркаши нашег првака учинили све што је било у њиховој моћи. И као што су њих милиметри делили од успеха, тако је мало недостајало да и Подолски својом хаубицом поцепа сваку нашу наду и покаже зашто су му навијачи испевали песму. Па зар због једног несрећног сплета околности једна песма треба да се препевава…

Истовремено, сведоци смо незапамћених напада на највећу узданицу енглеске репрезентације Вејна Рунија који је својим понашањем то и заслужио (свакако не оне погрдне наслове у енглеским таблоидима). После бледе игре против аутсајдера Алжира (0:0) није био спреман да истрпи звиждуке и рекао је у камеру шта мисли о лојалности енглеских навијача. Руни се прекјуче извинио јавности, покушавајући да објасни да „као и сви с великом страшћу гледа на енглеску репрезентацију” и да је то рекао „исфрустриран и лошом игром и резултатом”. И бивши ас енглеске селекције Гари Линекер, чије мишљење се на Острву уважава, истакао је после сусрета с Алжирцима да је „тешко наћи било шта позитивно у вези с игром или рећи било шта добро о било ком енглеском играчу у том мечу”, који „нису изгледали као играчи највише светске класе које гледамо сваког викенда у Премијер лиги”.

Дакле, постоји велика разлика у труду и хтењу Подолског и Рунија, а за то не треба око стручњака, јер то се види и из авиона.

Треба знати и то да јавност неретко мисли другачије од групице навијача, да она није тако радикална, само што се она не чује тако гласно. Пре 16 година сваки Колумбијац је био љут на Андреса Ескобара (1967-1994) због његовог аутогола у мечу са САД, али само је један отишао толико далеко да потегне пиштољ на њега…