Mediji i zakon

Ako ništa drugo, iz burne i prilično strasne rasprave o sudbini ulaganja nemačke medijske grupacije VAC u Srbiji javnosti je definitivno postalo jasno ko je većinski vlasnik jednog važnog srpskog lista, „Večernjih novosti”. Svi sada znaju da više od polovine akcija ima ovdašnji biznismen Milan Beko preko firmi koje je osnovao u Beču kako bi realizovao ceo posao.

Ovaj detalj nije važan zbog dilema oko toga da li domaći biznismeni treba u Srbiju da ulažu preko firmi ili fondova koje osnivaju u inostranstvu. Ulaganja preko fondova registrovanih van Srbije nisu nezakonita, a u poslovnom svetu treba da važi pravilo da ste ispravni sve dok se u poslovanju držite zakona.

Ali, pitanje je da li je konkretno ulaganje nezakonito. Jer, zakoni koji regulišu medijsku scenu u Srbiji zabranjuju inostranim kompanijama da budu većinski vlasnici domaćih medija. Beko jeste „naš čovek”, ali Beč u kome su registrovani većinski vlasnici akcija „Večernjih novosti” nije srpski grad. Otuda bi, valjda, i celo ulaganje trebalo da se tretira kao inostrano.

Druga, ne manje važna anomalija vezana za priču o sudbini VAC-ovih poslova u Srbiji je odredba iz Zakona o informisanju koja državi dozvoljava da bude osnivač samo jedne novinske agencije, a ne vlasnik drugih medija. Zakonodavac je time želeo da ograniči uticaj države na medije. Odredba o kojoj je reč na snazi je od 2003. godine, ali nikada nije primenjena.

Država je, naime, i nakon pada režima Slobodana Miloševića ostala vlasnik polovine akcija „Politike” (drugu polovinu kontroliše VAC) i ima značajan udeo u novosadskom „Dnevniku” i već pomenutim „Večernjim novostima”. Ako se VAC zaista povuče iz poslova u Srbiji, udeo države i medijima se verovatno neće smanjivati nego će se, makar privremeno, dok se ne nađu drugi investitori, povećavati.

Ključno pitanje nije da li država zaista treba da ima udeo u medijima i da li strancima treba ograničiti ulaganje tako da ne mogu da kontrolišu više od 50 odsto nekog medija u Srbiji. Ključno pitanje je, zapravo, zašto država ne menja zakone ako smatra da nisu primereni praksi i zašto nema moći da obezbedi njihovo sprovođenje, ako smatra da su dobri. Zašto se u srpskom društvu tako duboko ukorenila praksa da se primena zakona naprosto prilagođava trenutnim političkim, ekonomskim ili nekim drugim potrebama?

U konkretnom slučaju, država naprosto ignoriše odredbu koja joj zabranjuje vlasništvo u medijima i toleriše manevre stranih investitora koji većinsku kontrolu obezbeđuju uz pomoć posrednika. Krajnje je vreme da vidimo koja su rešenja dobra a koja nisu, da ih pretočimo u zakon i da zaista kažnjavamo one koji ne poštuju zakon. Dok se to ne desi, sve će zavisiti od neformalnih nagodbi koje se postižu daleko od očiju javnosti i daleko izvan domašaja zakona.