Fudbalska ne(realnost)

Posle neuspeha u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008, FS Srbije je raskinuo ugovor sa Špancem Havijerom Klementeom, prvim stranim i najskupljim selektorom u istoriji našeg fudbala (700.000 evra godišnje). Početkom 2008. stigao je Miroslav Đukić (240.000 evra) koga je FSS smenio već u avgustu. Na njegovo mesto je brže-bolje postavljen Radomir Antić (300.000 evra) koji je do prvog meča u kvalifikacijama za Afriku imao svega 16 dana, ali mu to nije smetalo da bude prvi u grupi. Plodovi njegovog rada su vrlo brzo postali očigledni, zaključno sa 8,8 miliona dolara (7,2 miliona evra) koliko je FSS dobio za plasman na Mundijal.

Ako je postojala saglasnost o tome da je Antić najzaslužniji što smo stigli u Afriku, onda je razumljivo što se njemu najviše zamera što nismo uradili više, ali nikako ne sme da se smetne s uma gde je reprezentacija bila pre njega i kolike su zaista njene mogućnosti. Možda je ovo, trenutno, naša realnost, ma koliko nam bilo teško da se otmemo utisku da su „kenguri” bili zreli za tuce golova, a da ne govorimo o onim malerima s penalima, od kojih nas je onaj prvi skupo koštao. Šta da kažu Hrvati ili Šveđani, koji su uprkos neospornom kvalitetu ostali kod kuće, ili Englezi koji sa svojim zvezdama nisu ni stigli do „Evra 2008”. O Francuzima i da ne govorimo.

Ne treba da zaboravimo ni to s kakvim smo očekivanjima ispratili i Antića i igrače u kvalifikacije, ne toliko zbog sumnji u njihovo umeće, koliko zbog ukupne atmosfere u našem fudbalu. To najbolje znaju oni koji su Antićev dolazak sačekali već poznatim pitanjem kad neko uzima vruć krompir u ruke – šta mu to treba! Da uzima selekciju s poljuljanom atmosferom i samopouzdanjem, s igračima od kojih mnogi nisu znali šta mogu da očekuju od reprezentacije, sve to pod budnim okom onih koji su hteli da i dalje budu „selektori iz potaje”… Antić je vrlo brzo našao zajednički jezik s fudbalerima koji su shvatili i prihvatili svoju ulogu u državnom timu. Igra je posle dužeg vremena dobila jasan oblik, počelo je da se igra za gol više, za mečeve se tražila karta više. Opet, treba biti realan pa reći i to da nas je žreb smestio u grupu s dve selekcije zvučnih imena, ali punih slabosti (Francuska, Rumunija).

Sad, kad je razočaranje zbog toga što ne idemo među 16 pojelo euforiju s kojom smo dočekali Mundijal, sve osim rasprave o tome kako dalje je nedelotvorno. I Krasić bi, da može, sad šutnuo bolje, Vidić bi, da mu se opet ukaže šansa, istrčao u blok Holmanu… Hteli su oni najbolje, ali… FSS sad treba da pokaže koliko je ozbiljan, jer mora da sačuva i nadgradi ovaj temelj. Već na jesen dolaze kvalifikacije za EP 2012, s čijim krajem ističe Antićev ugovor. Selektor, koji sigurno i sam sebi ima nešto da zameri, iskusniji je za Mundijal. I igrači su iskusniji, a mnogi od njih opet dovoljno mladi da mogu da igraju i kroz četiri godine ako izvadimo vizu za Brazil. Neka nova lica kucaju na vrata državnog tima – Matić (Čelsi), Sulejmani (Ajaks), Stevanović (Inter), Milinković (Košice), Ljajić (Fjorentina), Aleksić (Đenova)…