Фудбалска не(реалност)

После неуспеха у квалификацијама за Европско првенство 2008, ФС Србије је раскинуо уговор са Шпанцем Хавијером Клементеом, првим страним и најскупљим селектором у историји нашег фудбала (700.000 евра годишње). Почетком 2008. стигао је Мирослав Ђукић (240.000 евра) кога је ФСС сменио већ у августу. На његово место је брже-боље постављен Радомир Антић (300.000 евра) који је до првог меча у квалификацијама за Африку имао свега 16 дана, али му то није сметало да буде први у групи. Плодови његовог рада су врло брзо постали очигледни, закључно са 8,8 милиона долара (7,2 милиона евра) колико је ФСС добио за пласман на Мундијал.

Ако је постојала сагласност о томе да је Антић најзаслужнији што смо стигли у Африку, онда је разумљиво што се њему највише замера што нисмо урадили више, али никако не сме да се сметне с ума где је репрезентација била пре њега и колике су заиста њене могућности. Можда је ово, тренутно, наша реалност, ма колико нам било тешко да се отмемо утиску да су „кенгури” били зрели за туце голова, а да не говоримо о оним малерима с пеналима, од којих нас је онај први скупо коштао. Шта да кажу Хрвати или Швеђани, који су упркос неоспорном квалитету остали код куће, или Енглези који са својим звездама нису ни стигли до „Евра 2008”. О Французима и да не говоримо.

Не треба да заборавимо ни то с каквим смо очекивањима испратили и Антића и играче у квалификације, не толико због сумњи у њихово умеће, колико због укупне атмосфере у нашем фудбалу. То најбоље знају они који су Антићев долазак сачекали већ познатим питањем кад неко узима врућ кромпир у руке – шта му то треба! Да узима селекцију с пољуљаном атмосфером и самопоуздањем, с играчима од којих многи нису знали шта могу да очекују од репрезентације, све то под будним оком оних који су хтели да и даље буду „селектори из потаје”… Антић је врло брзо нашао заједнички језик с фудбалерима који су схватили и прихватили своју улогу у државном тиму. Игра је после дужег времена добила јасан облик, почело је да се игра за гол више, за мечеве се тражила карта више. Опет, треба бити реалан па рећи и то да нас је жреб сместио у групу с две селекције звучних имена, али пуних слабости (Француска, Румунија).

Сад, кад је разочарање због тога што не идемо међу 16 појело еуфорију с којом смо дочекали Мундијал, све осим расправе о томе како даље је неделотворно. И Красић би, да може, сад шутнуо боље, Видић би, да му се опет укаже шанса, истрчао у блок Холману… Хтели су они најбоље, али… ФСС сад треба да покаже колико је озбиљан, јер мора да сачува и надгради овај темељ. Већ на јесен долазе квалификације за ЕП 2012, с чијим крајем истиче Антићев уговор. Селектор, који сигурно и сам себи има нешто да замери, искуснији је за Мундијал. И играчи су искуснији, а многи од њих опет довољно млади да могу да играју и кроз четири године ако извадимо визу за Бразил. Нека нова лица куцају на врата државног тима – Матић (Челси), Сулејмани (Ајакс), Стевановић (Интер), Милинковић (Кошице), Љајић (Фјорентина), Алексић (Ђенова)…