Buda iz predsoblja

U svojoj lirici pokušavam da sačuvam za sebe nešto od one bosanske lepote koja je skoro potpuno uništena ratom, nešto od istine jednog srušenog sveta; nisam ni sanjao da će moj bivši život  u Bosni, njenim nepovratnim suspendovanjem, dobiti utopijsko ozarenje – ovako dve decenije posle odlaska u Nemačku, gde danas živi i radi (u Kelnu), razmišlja Dragoslav Dedović (1963, Zemun), pesnik, prevodilac, esejist. Narodna biblioteka Srbije uredno je katalogizovala njegove knjige rasute po izdanjima i antologijama u njegovom novom i, sad već množini stranih zavičaja, sve do poslednje, „Dinarski Buda”,objavljene pretprošle godine u beogradskoj „Prosveti”. Zato na internacionalnim smotrama – poput Lajpciškog sajma knjiga gde smo ga ovog proleća sreli – njegove knjige možete sresti na više eks-juštandova... Ovih dana naš sagovornik imenovan je za za koordinatora za pripremu nastupa Republike Srbije – zemlje u fokusu na predstojećem Sajmu knjiga u martu 2011. u Lajpcigu.

Kako danas izgleda Vaš život u egzilu? Da ponovo počinjete, šta biste odabrali?

Ne znam, u međuvremenu sam se vezao sudbinski za nemački jezik pa mi je teško i zamisliti sebe na startnoj poziciji bez tog jezika koji sam mukotrpno osvajao. Onog trenutka kada sam, ovde u Nemačkoj, shvatio da su mostovi u bivšoj Jugoslaviji i simbolički i de facto, kao u Bosanskom Brodu, srušeni iza mene, nisam više želeo da budem u predsoblju jednog društva, okrenuo sam se tom društvu – prvi korak za jednog pisca je osvajanje jezika. Noćima sam išao kraj izloga nemačkih knjižara, prepoznajući Vargasa Ljosu, Rilkea... Ne razumevajući naslove, čeznući da ih razumem, da se ponovo nađem u društvu onoga što sam izgubio u Bosni, kada je moj stan bombardovan i kada je nekoliko hiljada mojih knjiga otišlo u ništavilo, uostalom i tadašnjih ploča, jer nije bilo CD-ova.

Kada se jednom podvuče ta crta, to više nije egzil, nego stizanje, približavanje stranca drugoj kulturi i usvajanje te kulture. Zato nervira stranac, uvek, on je opasnost za domicilnu kulturu, u svim kulturama sveta, ne zato što je stran, već zato što se približava. Zato što pita, kakvi ste vi? Zašto ste vi takvi? I ja bih da budem takav, da govorim tim istim jezikom, ali moram to da razumem. A ono što je samorazumljivo za domaću kulturu, za stranca je veliki znak pitanja.

Da li Vi to osećate?

Više ne. U međuvremenu radim u nemačkoj firmi u kojoj se jedino ja prezivam na ić. No, što je milje kvalifikovaniji, to je internacionalniji. Na početku, prvom polovinom devedesetih, bilo je kao u svim emigrantskim miljeima sa dna: mala bara, puno krokodila. Ja sam ovde po drugi put studirao, magistrirao na nemačkom. Ali, na početku, vi ste u konkurenciji sa najjeftinijom radnom snagom sa svih kontinenata, što je nemilosrdno iskustvo, iskustvo ljudi koji su u graničnim situacijama. Tuđost, ili biti stranac, jedna je od mojih esencijalnih tema. Nisam sreo nikoga još ko je svoju pesmu nazvao „Azilant“. Ja imam tu pesmu, iako nisam bio azilant, nego izbeglica. Ali, viđao sam te ljude, taj duhovni format: preda mnom – ništa, iza mene – ništa.

A Vi ste uspeli da to dvostruko ništa pretvorite u dvostruko, bilingvalno, preimućstvo?  

Da, ali, u mojoj poeziji srpski je predominantan. Nisam Nabokov, nisam u Bosni imao – budući da nisam unuk carskog ministra – ni francusku ni englesku guvernantu... Sve svoje jezike sam sam osvojio, nisu mi bili stavljeni u kolevku. Svoju bilingvalnost shvatam kao prednost, kao dar, nešto što apsolutno ne bih zamenio ničim drugim.

Kažete da je za Zapad bosanska književnost, danas posle rata i posle Dejtona, mrtvi link.  Da li je mrtav, ili oživljuje?

Mrtav link jeste, mereći prema kvantitetu koji je nastao na osnovu ratova. Kada imate reflektore, reflektori su uvek upereni na krv. I kada su kod nas prestali, hvala Bogu, da liju junačku krv, onda su se i ti reflektori ugasili. Okrenuli su ih ka iračkim, avganistanskim klanicama. Međutim,nismo dovoljno vešti bili, mi na Balkanu, da iznesemo u svet svoju književnost, onako kako je Latinska Amerika, na talasu svojih revolucija, iznela svoj magijski realizam.

IVistepraviliantologijuratnebosanskeknjiževnosti, 1999. nanemačkom. Zaštosteseondaisamifokusiralinatukrv?

Nije se radilo o ratnoj priči, mada je rat, prirodno, jedna od dominantnih tema. Rat je uvek subjektivna katastrofa, a ne objektivna medijska slika o tome kako umiru ljudi. Hteo sam iščupati iz ruku CNN-a bosanske priče mojih prijatelja za koje sam znao da imaju univerzalnu poruku.

Koga, na primer?

Na primer – Faruha Šehića, on je verovatno najtalentovaniji na ovim prostorima. Njegova knjiga „Pod pritiskom”, po kojoj sam nazvao antologiju bosanske priče koju sam u Beogradu objavio, primer je kako se na tradicijama najboljih svetskih literatura specifični bosanski lom, trenutak kad mladi čovek biva uvučen u vrtlog istorije, može opisati jezikom koji je generacijski. Mediji su,po suštini, uprošćavanje kompleksnosti,a meni je stalo do spasavanja te kompleksnosti, iza koje postojimo mi kao ljudi, a ne do pojednostavljene medijske slike koje su obišle hiljadu puta planetu.

Koliko je dubok trag tih uprošćavanja?

Srbija još uvek ima jako loš imidž u Nemačkoj, koji je u jednom trenutku Đinđić skoro preokrenuo, a od onog trenutka kada je ubijen, kliše je doživeo potvrdu – aha, ubiše čoveka koji je drugačiji! Treba uložiti puno truda u uzajamnu demontažu klišea, onih o Srbinu s nožem u zubima, koji siluje, o Švabi… Hajde da to obrnemo, da sa svežom, vrlo raznolikom literaturom izađemo na Lajpciški sajam, da kažemo: nešto se promenilo u Srbiji. Ne da bismose opravdali, nego ofanzivno, da bismorekli – mi možemo da podnesemo našu višestrukost identiteta, naš pluralizam, mi nosimo to s ponosom jer smo evropska zemlja. Treba dobro, dobro uložiti pamet i znanje, iskoristiti tu šansu, to je kao da je cela zemlja dobila na lotu. Nisam siguran da je to do kraja stiglo u sve kulturne pore u Srbiji, da se shvati kolika je to šansa, koliko je to dugoročna šansa.

Zašto Vi, u eri nakon „histerije identiteta” devedesetih i dalje birate „kulturni hibriditet”?

Šta je Dragoslav Dedović, rođen u Zemunu, rastao u Bosni, nemački državljanin, koji ima nemačku suprugu i dete koje je ovde rođeno i koji je srpski književnik? Da li on može biti redukovan na jedan deo svih tih biografskih elemenata ili je on nekakav jak, raskošni identitetni monstrum, po merilima ovih šovena dole koji bi da esencijalistički to objasne – ti si u stvari samo metafizičko ponavljanje, indigo kopija tvojih predaka, tebe nema. Ta vrsta redukcionizma je etnofundamentalizam. Frojd je rekao da je narcizam malih razlika najužasniji. Znači, ja i moj komšija se razlikujemo po tome da li on pije kahvu a ja kafu, i sad između tog „hv” i „f” stoji jedan mitraljez, on treba da reši stvar. To je paradoksalno, nemoguće, ali se desilo.

Iako nije redukovan, Vaš lični identitet, govorili ste, mogao bi da stane pod abažur noćne lampe. Kako to?

Da, to je kao kada neki rimski vojnik negde u Trakiji,ili bilo gde, kaže: ja sam negde u tuđini, u divljini razapeo moj šator i moj šator je bio Rim. Ja ne mogu biti neko drugi zato što sam hiljadu kilometara dalje od mesta odakle sam rođen, ali to je stvar moje odluke.

I sad je Vaš šator u cirkusu zvanom Evropa?

Pred kraj Jugoslavije je bilo pitanje: Evropa ili tribalizam. I ja sam rekao – da, Evropa. Ali Evropa je cirkus. Ako nismo spremni da igramo po pravilima cirkusa, bolje da ne pokušavamo da se učlanimo u klub.

A kako će Vaš „Dinarski Buda”u taj cirkus Evrope da se uklopi?

Zamislite jednog Dinarca Cvijićevog, klasičnog, a svi smo mi to, manje ili više, sa različitim modalitetima, osim par Vojvođana koji nisu. I zamislite ga da ima jedan tužni, melanholički, prosvećeni izraz lica. Svu prosvetljenost i melanholiju Bude. Mene interesuje takva kombinacija, ne samo jedno ili drugo. To je u meni. Ja sam Dinarac poreklom, crnogorskim, srpskim, a u stvari sam jako melanholični budistički Bosanac.

Naslovi vaših pesama prizivaju upečatljive interkulturalne slike. Recimo, „Kafe Sumatra”, „Kavasaki za Vukmana Dedovića”…

„Kafe Sumatra” je bistro u kojem sam pio pivo na obali belgijskoj, i mislio na Crnjanskog. Tako je nastala ta pesma. Ili, „Kavasaki za Vukmana Dedovića”: pitao sam se šta bi bilo da moj otac nije umro, da nije bio u nemačkom logoru, da nije bio takve sudbine kakve jeste, dva razorena braka, i sve to, i da smo se jednom normalno negde, kao otac i sin na Zapadu, vozili motociklom: pesmu sam napisao na vest da je u Kopenhagenu jedan mladić, iz tuge što mu je umro otac, uzeo oca iz mrtvačnice – jer mu je obećao da će ga vozati motociklom koji je kupio – i vozao se sa tim lešom po Kopenhagenu dok ga nije uhvatila policija. Duboko sam osetio tu njegovu tugu, taj ekscentrični potez nekoga ko hoće da se oprosti tako što će s mrtvim ocem da se provoza kroz grad. Shvatio sam to kao prekršaj norme, ali duboko ljudski prekršaj, koji mogu opravdati. Kao u antičkoj tragediji kada Antigona ipak sahrani brata. Meni su simpatični oni koji na taj način krše normu, da bi bili bliski nekome, da bi bili više ljudi.

-------------------------------------------------------

Južnoslovenski lonac

Kod Latinoamerikanaca se književni bum desio sa revolucijama – Če Gevara, Kuba, fašistički režim u Argentini. Ali su onda oni nastupili kao jedna, latinoamerička literatura. Kod nas je proces bio potpuno suprotan, proces udrobljavanja, usitnjavanja, iz kog nije mogla da izađe jedna južnoslovenska, a ne jugoslovenska, literatura, koja bi mogla imati zajednički kulturni kod, zajedničko pakovanje. Pa je sad pitanje bilo „čiji si ti?”, da li si ti Jergoviću, u Sarajevu rođen, hrvatski ili bosanski, ili čiji si? Da li si ti Tišma srednjoevropski, ili samo vojvođanski, srpski…? Nemci, recimo, u jednom globalnom kontekstu vide Jergovića, Karahasana i Tišmu. Svakog sa svojim specifičnostima, ne mešaju oni to, ali ta je šansa propuštena. Za nju je kasno. Sad treba tražiti druge šanse, možda i kroz regionalna povezivanja.