Буда из предсобља

У својој лирици покушавам да сачувам за себе нешто од оне босанске лепоте која је скоро потпуно уништена ратом, нешто од истине једног срушеног света; нисам ни сањао да ће мој бивши живот  у Босни, њеним неповратним суспендовањем, добити утопијско озарење – овако две деценије после одласка у Немачку, где данас живи и ради (у Келну), размишља Драгослав Дедовић (1963, Земун), песник, преводилац, есејист. Народна библиотека Србије уредно је каталогизовала његове књиге расуте по издањима и антологијама у његовом новом и, сад већ множини страних завичаја, све до последње, „Динарски Буда”,објављене претпрошле године у београдској „Просвети”. Зато на интернационалним смотрама – попут Лајпцишког сајма књига где смо га овог пролећа срели – његове књиге можете срести на више екс-jуштандова... Ових дана наш саговорник именован је за за координатора за припрему наступа Републике Србије – земље у фокусу на предстојећем Сајму књига у марту 2011. у Лајпцигу.

Како данас изгледа Ваш живот у егзилу? Да поново почињете, шта бисте одабрали?

Не знам, у међувремену сам се везао судбински за немачки језик па ми је тешко и замислити себе на стартној позицији без тог језика који сам мукотрпно освајао. Оног тренутка када сам, овде у Немачкој, схватио да су мостови у бившој Југославији и симболички и de facto, као у Босанском Броду, срушени иза мене, нисам више желео да будем у предсобљу једног друштва, окренуо сам се том друштву – први корак за једног писца је освајање језика. Ноћима сам ишао крај излога немачких књижара, препознајући Варгаса Љосу, Рилкеа... Не разумевајући наслове, чезнући да их разумем, да се поново нађем у друштву онога што сам изгубио у Босни, када је мој стан бомбардован и када је неколико хиљада мојих књига отишло у ништавило, уосталом и тадашњих плоча, јер није било ЦД-ова.

Када се једном подвуче та црта, то више није егзил, него стизање, приближавање странца другој култури и усвајање те културе. Зато нервира странац, увек, он је опасност за домицилну културу, у свим културама света, не зато што је стран, већ зато што се приближава. Зато што пита, какви сте ви? Зашто сте ви такви? И ја бих да будем такав, да говорим тим истим језиком, али морам то да разумем. А оно што је саморазумљиво за домаћу културу, за странца је велики знак питања.

Да ли Ви то осећате?

Више не. У међувремену радим у немачкој фирми у којој се једино ја презивам на ић. Но, што је миље квалификованији, то је интернационалнији. На почетку, првом половином деведесетих, било је као у свим емигрантским миљеима са дна: мала бара, пуно крокодила. Ја сам овде по други пут студирао, магистрирао на немачком. Али, на почетку, ви сте у конкуренцији са најјефтинијом радном снагом са свих континената, што је немилосрдно искуство, искуство људи који су у граничним ситуацијама. Туђост, или бити странац, једна је од мојих есенцијалних тема. Нисам срео никога још ко је своју песму назвао „Азилант“. Ја имам ту песму, иако нисам био азилант, него избеглица. Али, виђао сам те људе, тај духовни формат: преда мном – ништа, иза мене – ништа.

А Ви сте успели да то двоструко ништа претворите у двоструко, билингвално, преимућство?  

Да, али, у мојој поезији српски је предоминантан. Нисам Набоков, нисам у Босни имао – будући да нисам унук царског министра – ни француску ни енглеску гувернанту... Све своје језике сам сам освојио, нису ми били стављени у колевку. Своју билингвалност схватам као предност, као дар, нешто што апсолутно не бих заменио ничим другим.

Кажете да је за Запад босанска књижевност, данас после рата и после Дејтона, мртви линк.  Да ли је мртав, или оживљује?

Мртав линк јесте, мерећи према квантитету који је настао на основу ратова. Када имате рефлекторе, рефлектори су увек уперени на крв. И када су код нас престали, хвала Богу, да лију јуначку крв, онда су се и ти рефлектори угасили. Окренули су их ка ирачким, авганистанским кланицама. Међутим,нисмо довољно вешти били, ми на Балкану, да изнесемо у свет своју књижевност, онако како је Латинска Америка, на таласу својих револуција, изнела свој магијски реализам.

ИВистеправилиантологијуратнебосанскекњижевности, 1999. нанемачком. Заштостесеондаисамифокусиралинатукрв?

Није се радило о ратној причи, мада је рат, природно, једна од доминантних тема. Рат је увек субјективна катастрофа, а не објективна медијска слика о томе како умиру људи. Хтео сам ишчупати из руку CNN-а босанске приче мојих пријатеља за које сам знао да имају универзалну поруку.

Кога, на пример?

На пример – Фаруха Шехића, он је вероватно најталентованији на овим просторима. Његова књига „Под притиском”, по којој сам назвао антологију босанске приче коју сам у Београду објавио, пример је како се на традицијама најбољих светских литература специфични босански лом, тренутак кад млади човек бива увучен у вртлог историје, може описати језиком који је генерацијски. Медији су,по суштини, упрошћавање комплексности,а мени је стало до спасавања те комплексности, иза које постојимо ми као људи, а не до поједностављене медијске слике које су обишле хиљаду пута планету.

Колико је дубок траг тих упрошћавања?

Србија још увек има јако лош имиџ у Немачкој, који је у једном тренутку Ђинђић скоро преокренуо, а од оног тренутка када је убијен, клише је доживео потврду – аха, убише човека који је другачији! Треба уложити пуно труда у узајамну демонтажу клишеа, оних о Србину с ножем у зубима, који силује, о Шваби… Хајде да то обрнемо, да са свежом, врло разноликом литературом изађемо на Лајпцишки сајам, да кажемо: нешто се променило у Србији. Не да бисмосе оправдали, него офанзивно, да бисморекли – ми можемо да поднесемо нашу вишеструкост идентитета, наш плурализам, ми носимо то с поносом јер смо европска земља. Треба добро, добро уложити памет и знање, искористити ту шансу, то је као да је цела земља добила на лоту. Нисам сигуран да је то до краја стигло у све културне поре у Србији, да се схвати колика је то шанса, колико је то дугорочна шанса.

Зашто Ви, у ери након „хистерије идентитета” деведесетих и даље бирате „културни хибридитет”?

Шта је Драгослав Дедовић, рођен у Земуну, растао у Босни, немачки држављанин, који има немачку супругу и дете које је овде рођено и који је српски књижевник? Да ли он може бити редукован на један део свих тих биографских елемената или је он некакав јак, раскошни идентитетни монструм, по мерилима ових шовена доле који би да есенцијалистички то објасне – ти си у ствари само метафизичко понављање, индиго копија твојих предака, тебе нема. Та врста редукционизма је етнофундаментализам. Фројд је рекао да је нарцизам малих разлика најужаснији. Значи, ја и мој комшија се разликујемо по томе да ли он пије кахву а ја кафу, и сад између тог „хв” и „ф” стоји један митраљез, он треба да реши ствар. То је парадоксално, немогуће, али се десило.

Иако није редукован, Ваш лични идентитет, говорили сте, могао би да стане под абажур ноћне лампе. Како то?

Да, то је као када неки римски војник негде у Тракији,или било где, каже: ја сам негде у туђини, у дивљини разапео мој шатор и мој шатор је био Рим. Ја не могу бити неко други зато што сам хиљаду километара даље од места одакле сам рођен, али то је ствар моје одлуке.

И сад је Ваш шатор у циркусу званом Европа?

Пред крај Југославије је било питање: Европа или трибализам. И ја сам рекао – да, Европа. Али Европа је циркус. Ако нисмо спремни да играмо по правилима циркуса, боље да не покушавамо да се учланимо у клуб.

А како ће Ваш „Динарски Буда”у тај циркус Европе да се уклопи?

Замислите једног Динарца Цвијићевог, класичног, а сви смо ми то, мање или више, са различитим модалитетима, осим пар Војвођана који нису. И замислите га да има један тужни, меланхолички, просвећени израз лица. Сву просветљеност и меланхолију Буде. Мене интересује таква комбинација, не само једно или друго. То је у мени. Ја сам Динарац пореклом, црногорским, српским, а у ствари сам јако меланхолични будистички Босанац.

Наслови ваших песама призивају упечатљиве интеркултуралне слике. Рецимо, „Кафе Суматра”, „Кавасаки за Вукмана Дедовића”…

„Кафе Суматра” је бистро у којем сам пио пиво на обали белгијској, и мислио на Црњанског. Тако је настала та песма. Или, „Кавасаки за Вукмана Дедовића”: питао сам се шта би било да мој отац није умро, да није био у немачком логору, да није био такве судбине какве јесте, два разорена брака, и све то, и да смо се једном нормално негде, као отац и син на Западу, возили мотоциклом: песму сам написао на вест да је у Копенхагену један младић, из туге што му је умро отац, узео оца из мртвачнице – јер му је обећао да ће га возати мотоциклом који је купио – и возао се са тим лешом по Копенхагену док га није ухватила полиција. Дубоко сам осетио ту његову тугу, тај ексцентрични потез некога ко хоће да се опрости тако што ће с мртвим оцем да се провоза кроз град. Схватио сам то као прекршај норме, али дубоко људски прекршај, који могу оправдати. Као у античкој трагедији када Антигона ипак сахрани брата. Мени су симпатични они који на тај начин крше норму, да би били блиски некоме, да би били више људи.

-------------------------------------------------------

Јужнословенски лонац

Код Латиноамериканаца се књижевни бум десио са револуцијама – Че Гевара, Куба, фашистички режим у Аргентини. Али су онда они наступили као једна, латиноамеричка литература. Код нас је процес био потпуно супротан, процес удробљавања, уситњавања, из ког није могла да изађе једна јужнословенска, а не југословенска, литература, која би могла имати заједнички културни код, заједничко паковање. Па је сад питање било „чији си ти?”, да ли си ти Јерговићу, у Сарајеву рођен, хрватски или босански, или чији си? Да ли си ти Тишма средњоевропски, или само војвођански, српски…? Немци, рецимо, у једном глобалном контексту виде Јерговића, Карахасана и Тишму. Сваког са својим специфичностима, не мешају они то, али та је шанса пропуштена. За њу је касно. Сад треба тражити друге шансе, можда и кроз регионална повезивања.