Mogu li se sprečiti mahinacije sa lekovima?

Farmaceutska industrija, s jedne strane, i lekari, sa druge, ne mogu jedni bez drugih i nužno je da sarađuju, ali su veze vremenom uzele groteskne razmere. Zakonodavci u SAD su tokom prethodne tri godine, uz velike otpore, pokušavali da tu saradnju ograniče, čineći je otvorenijom. Ovog proleća je konačno usvojen zakon po kome proizvođači lekova i medicinske opreme, uz pretnju šestocifrenim dolarskim kaznama, moraju da obelodane čak i relativno mala plaćanja ljudima u zdravstvu i njihovim ustanovama, uz navođenje prirode pruženih usluga. Od 2013. godine svi takvi podaci će biti javno dostupni na svetskoj mreži („vebu”). I mada su interesne grupe u poslednju radnu verziju zakona uspele da umetnu niz sputavajućih izuzetaka, pomak je ogroman i s pažnjom se prati u ostatku sveta.

Među nekim skeptičnim naučnicima postoji strah, koji nije sasvim neosnovan, da će zakon dovesti u sumnju svaku, pa i profesionalno odgovornu saradnju s industrijom. Potpisnik ovih redova se, recimo, pre više godina na nekom skupu eksperata pozvao na jednog čuvenog sociologa. Njegov engleski kolega je tada, umesto razmene argumenata, ljutito otišao do kompjutera i na ekranu pokazao da je tom sociologu velika duvanska kompanija dala neki novac. Primalac je istog trenutka bio moralno diskvalifikovan, mada se radilo o relativno maloj sumi, koliko da se pokriju troškovi puta i boravka za kongres.

Nasuprot bojazni da i pravična naknada za pošteno uloženi trud može stručnjaku da ugrozi reputaciju, stoje naučno utvrđena saznanja da nagrade i pokloni čak i nesvesno utiču na čovekovo ponašanje. Još su opasniji primeri svesnih mahinacija radi materijalne koristi, uključujući bezočno proglašavanje čitavih segmenata populacije bolesnim, samo da bi im se propisivali lekovi, makar i sa spornim korisnim, a nesumnjivim štetnim efektima. Za ilustraciju može da posluži slučaj psihijatra sa čuvenog Harvardskog univerziteta Džozefa Bidermana, kao jednog od najodgovornijih što je pojačana dečja živahnost dobila dijagnozu (tzv. hiperaktivnost i nedostatak pažnje), pa zatim, kao već ozvaničen poremećaj, i posebnu terapiju. Biderman je od proizvođača lekova uzeo skoro dva miliona dolara, propuštajući da, za razliku od većine svojih kolega, o tome izvesti svoju matičnu ustanovu. On je jednoj kompaniji nagovestio da bi joj njegovo istraživanje moglo doneti veliki profit, a kada mu se osladilo, ponudio se da pripremi izveštaj kojim bi se indikacije proširile na znatno veći uzrasni raspon. Pozornost vlasti je izazvao kada je više nezavisnih naučnih studija ukazalo da su lekovi koje poslušno guta svaki deseti američki dečak opasne droge (amfetamin i njemu slične supstance) koje dovode do ozbiljnih strukturnih promena u mozgu.

Primer je poučan zbog Bidermanovog dijaloga sa pravobraniocem u Kongresu SAD. Pošto je predstavljen kao redovan profesor, postavljeno mu je pitanje ko je u hijerarhijskom pogledu iznad njega, a on je kratko odgovorio: „Bog”. Tu je i suština problema: može li se moć takvih autoriteta staviti pod kontrolu, odnosno kako rukovaoce ćupova meda onemogućiti bilo da ga krivotvore, bilo da preterano često ližu prste?

U severnoj Evropi veliki značaj imaju čvrsto uspostavljene etičke norme u društvu, ali je, naravno, vrlo važan i sistem kontrolnih mehanizama u okviru savršeno uhodanog sistema funkcionisanja institucija. I tamo su iskušenja velika, pa im nije lako odoleti, ali je u ostatku sveta situacija mnogo ozbiljnija.

Srbija formalno ima propise koji bi trebalo bar da otežaju, ako ne i potpuno onemoguće mahinacije o kojima je reč, ali je taj smokvin list i izbušen i providan. Delotvoran zakon bi morao ne samo da izričito ograniči visinu i garantuje javnost svake transakcije, već bi za njegovu uspešnu primenu bilo nužno obezbediti potrebna sredstva za prikupljanje podataka, angažovati i ovlastiti brojne revizore, dovoljno plaćene da im se ne isplati rizik primanja mita i rigorozno kažnjavati svaki prekršaj, bez obzira na to o kome je reč. Jasno je koliko je taj cilj nerealan.

Profesor univerziteta