Suve šljive za Moskvu

Bresnica – U magacinu „Poljootkupa“ pripremljene su palete sa ukupno 65 tona suvih šljiva bez koštice, sledi utovar i roba će do sredine jula biti na kupčevoj rampi u Moskvi. Odredište se saznaje i preko pakovanja jer na svakoj kutiji velikim slovima stoji: „Černosliv bez kostočki iz Serbii“.

– Ovo je poslednja preostala isporuka iz prošlogodišnjeg roda. Od oktobra do sada osušili smo 350 tona i sve plasirali u prestonicu Rusije – kaže za „Politiku“ Đuro Avramović (56), suvlasnik „Poljootkupa“.

Preduzeće iz šumadijskog sela Bresnice, na sredokraći Čačka i Kragujevca, danas ima još bolju ponudu:

– Ruski kupac odmah nudi ugovor na 500 tona i avans za trećinu te proizvodnje. Ali, pojaviće se problem sa rodom šljive, u ovom kraju manji je za polovinu nego lani – veli Avramović.

Ovakvu poslovnu priliku Šumadinci su zaslužili, pored drugog, izuzetnim kvalitetom svoje robe. To je sada vrhunska poslastica u koju radnici, po želji, umesto koštice mogu da smeste i jezgru oraha, a zdravoj hrani pripadala je još u doba naših praotaca.

Domaćini otkrivaju deo postupka. Šljive sorte stenli moraju biti zrele 95 odsto, kalibriranjem se izdvajaju samo plodovi prečnika od 40 do 50 milimetara i suše tako da u njima ostane između 19 i 22 procenta vlage. Zatim se lageruju pa kasnije vraćaju na doradu, najpre etiviranje (vraćanje vlage) a zatim na vađenje koštica rukom iz svakog ploda. Iskoštičena šljiva štiti se u kalijum-sorbatu i kupa bombonskim sirupom da bi dobila sjaj.

– Ovde rade 33 radnika iz Guncata, Tavnika i Bresnice, kojima plata nikad nije kasnila, ni dan od osnivanja sušare 2000. godine. Najbolja radnica, tu iz sela, za jednu smenu od 7,5 sati može da izvadi koštice iz 12.500 plodova i zaradi 1.500 dinara, uz topli obrok. Kod nas sezona traje devet meseci, a da imamo hladnjaču od hiljadu tona, mogli bismo da zaposlimo još toliko ljudi i radimo čitavu godinu – ističe naš sagovornik.

Šljiva je bila prvi proizvod s kojim se Srbija pročula na svetskom tržištu. Početni izvozni posao Srbije za SAD, 1897. godine, vredan 30 miliona dolara, obuhvatao je 37.500 tona suvih šljiva ali i drugog voća. Rekord je dostignut 1923. godine sa izvozom 66.000 tona suvih šljiva na tržište SAD i Evrope, ali je to tek lepa uspomena jer je 2008. godine, recimo, iz Srbije izvezeno samo 3.000 tona osušene nacionalne voćke.

Avramović, međutim, veruje u budućnost ovog proizvoda sa slavnom prošlošću. Zbog toga je „Poljootkup“ onomad kupio mehanizaciju za 14.000 evra, parcelu od hektar i po u Bresnici (6.000 evra) i hiljadu mađarskih sadnica šljive stelni (po 150 dinara), pa podiže svoju plantažu. Plan je da bude proširena na 25 hektara.

Rusija je sa godišnjom potrošnjom od 287.000 tona suvih šljiva velika prilika za naše sušare, alu u ovom poslu, za nevolju, postoje i srpska posla.

– Svi naši proizvođači idu pojedinačno u Moskvu, planirajući da jedan drugog ruše sa cenom. Samo pet odsto srpske šljive stigne na tržište Rusije, ali zato Čile prodaje 48 a Argentina 52 odsto svoje proizvodnje upravo u Rusiji. I to po neuporedivo povoljnijim cenama, dok mi plaćamo ceh neslozi – tvrdi Avramović.

On je pre deset dana iz jedne moskovske prodavnice doneo pakovanje u hilzni od pola kilograma čileanske suve šljive, koje se prodaje za 145 rubalja, što znači da kilogram košta 9,4 dolara. Plodovi su, u odnosu na bresničke, druga ili treća klasa, ali im je cena gospodska. Neuporedivo bolja, šumadijska suva šljiva bez koštice prodaje se ruskom kupcu za 2,5 dolara (franko Bresnica) po kilogramu i sa svim troškovima uvoza i transporta košta ga, istovarena u Moskvi, 3,20 dolara.

Ali, to da su Srbi neorganizovani više i nije novost, već običaj.

Gvozden Otašević