Pravda u romingu

Već godinama Srbija potražuje oko četiri stotine ljudi koji su van dometa srpskog pravosuđa i pravde. Na listi su i kriminalci, ratni zločinci, ali i bivši političari, novi bogataši, tipovi raznih fela koji su se ogrešili o zakone ove zemlje...

Prekjuče je jedan engleski sud, ekstradicioni, u opštini Vestminster obrazložio odluku da ratnog predsednika BiH Ejupa Ganića ne isporuči Srbiji, rečima da se radi o politički motivisanom slučaju. Sud je kritikovao Beograd što je uopšte pokrenuo ovaj slučaj.

Nekoliko dana ranije, grčki Vrhovni sud je odbio zahtev Srbije za izručenje Simeona Vilovskog, ličnog sekretara vladike Artemija, osumnjičenog u Srbiji za zloupotrebu službenog položaja. I on nam je lupio packu!

„Okliznuli” smo ranije i na poternicama sa Hašimom Tačijem, pa sa Agimom Čekuom, pa sa Rahimom Ademijem. I svako od njih je bio zaustavljen, „razmatran”, pa pušten.

Da li su, kako tvrde pojedini naši zvaničnici, naše poternice pravno neutemeljene, nevešto napisane, nepotpune… pa ispadamo pred svetom neozbiljni, ili je u pitanju nešto drugo! I – treće!

Kada nekog uhapse po Interpolovoj poternici, zna se, sledi postupak razmatranja izručenja. Ministarstvo pravde kontaktira Ministarstvo spoljnih poslova, koje zahtev za ekstradiciju prosleđuje kolegama iz zemlje u kojoj je uhapšena osoba. Tamošnje Ministarstvo spoljnih poslova prosleđuje zahtev za ekstradiciju svom Ministarstvu pravde i onda se čeka odluka nadležnog suda o izručenju.

Interpol se ne bavi revizijom poternica bilo koje zemlje, niti je to organizacija koja vrši proveru pravne utemeljenosti sudskih odluka suverenih država. Bilo je prepucavanju oko „slučaja Ganić” da je Interpol suspendovao srpske poternice protiv nekih čelnika u Bosni.

Reč je, zapravo, o sudskim odlukama pojedinih zemalja, i to u svakom konkretnom zahtevu. Možemo samo da nagađamo da li na te odluke utiču bilateralni odnosi dve zemlje ili ne, da li ima ili nema pritisaka na tamošnje sudske instance, kako nas tretiraju pojedine zemlje...

Uglavnom – slabo nam ide. Nije da nam ama baš nikog niko ne isporučuje po našim zahtevima, jer ima i toga, desi se, ali treba reći da su to uglavnom „sitne ribe”. Čim je neko iole poznat, više kotiran na lestvici krivice, oko njega nastaje problem. Na toj listi kotiranih, spomenimo, tražimo Stanka Subotića, Bogoljuba Karića, Mirjanu Marković, Marka Miloševića, Slobodana Radulovića, Zvezdana Terzića... Subotića su u Rusiji uhapsili po našoj poternici, pa pustili jer delo za koje ga naš sud tereti, u toj zemlji zastareva posle sedam godina. Za Mirjanu i Marka nema konkretnog odgovora. Za Karića kažu da se zaštitio azilom. I tako redom...

Preostaje nam jedina mogućnost: da poboljšamo svoj međunarodni rejting, imidž, ili već kako se to zove. Da pokažemo da smo dosledna, čvrsta u svojim stavovima i ozbiljna država. I da su nam i sudovi takvi. Dok to ne uspemo, dobijaćemo ovakve packe!