Ako ima njima sličnih…

Svaka od tema o kojima su u ,,Politici” vođene rasprave pod zajedničkim naslovom ,,Šta da se radi” može se posmatrati iz različitih uglova. To se može reći i za temu o umerenim političarima. Jer neki političar odaje utisak da je umeren i blag, ali to može da bude samo izraz lepog vaspitanja, a da iza toga nema ničeg više. Zato jedan od autora u ovoj seriji (Miodrag Lekić) ističe, u vezi s tim, značaj sposobnosti rešavanja, na pravedan način, konkretnih nagomilanih problema.

Šta to u slučaju pojave novih umerenih političara na Balkanu, poput Tadića i Josipovića, konkretno znači? O tome koliko su ova dva lidera umerena sudićemo tek kad sačekamo prve značajnije rezultate njihove politike. Ako tih rezultata ne bude onda se može govoriti bar o dve stvari: o tome da je njihova umerenost više poza i stil iza kojeg nema konkretnih dela ili, pak, o tome da je njihova umerenost naišla na nerazumevanje onih koji bi, unutar svake od država, trebalo da realizuju umerenu politiku. Još konkretnije rečeno, ako u sledećih nekoliko meseci u odnosima Srbije i Hrvatske ne bude nikakvih političkih odluka bitnih za bolji život ljudi na ovim prostorima, onda će i umerenost dvojice političara biti devalvirana. I svedena na međusobne posete nekadašnjim ratnim stratištima. Doduše, i te posete stratištima su, kad je o Balkanu reč, velika promena u ponašanju političara, ali svakako nedovoljna za ispisivanje nove stranice u odnosima između susednih država i naroda.

Jedna od dimenzija umerenosti je i sposobnost političara da pronađu meru između dve komponente svog ponašanja: identiteta i pragmatizma. Što će reći da ni u jednom ni u drugom ne treba preterivati. Onaj ko prenaglašava identitet svoje nacije i države ostaće izolovan od drugih, onaj ko se okreće pragmatizmu, uključujući u to i servilno prihvatanje svega što dolazi sa međunarodnog nivoa, nosi rizik gubljenja identiteta. I pretvara umerenost u svoju karikaturu. Jep nije smisao umerenosti u prihvatanju svega što stiže iz Vašingtona, pa čak i zahteva za odricanjem od dela sopstvene teritorije.

Dakle, umerenost je relativna i zavisi od okolnosti i opšteg ambijenta u kojem političari stasavaju. Taj ambijent je za umerene na Balkanu uglavnom nepovoljan, jer narod ovde, kako primećuje jedan ,,Politikin” kolumnista (Jergović), bolje i spremnije odgovara na huškanje i lajanje nego na pozive za razumevanje. To su političari uočili naročito pred prve obnovljene višestranačke izbore (1990), kad su najslabije rezultate na glasanju postigli oni koji su pozivali na zajedništvo i međusobnu toleranciju.

To znači i da će oni koji sad pozivaju na umerenost i saosećanje na Balkanu morati na svojim plećima da ponesu ,,prezir žrtava iz prethodnih ratova i nerazumevanje tradicionalnih nacionalnih institucija”. Pa i mnogobrojnih ,,jastrebova” u svom dvorištu, kao i onih iz susedstva. Ali takva je sudbina onih koji su spremni da svoje narode uče međusobnom razumevanju i uživljavanju u tuđu perspektivu. Takvima je lakše jedino ako se u isto vreme u drugim državama na važnim političkim pozicijama nađu njima slični. Onda oni mogu da šire krug istomišljenika donoseći neke važne odluke i novu atmosferu na celom prostoru. I mogli bi po tome ostati upamćeni u istoriji (Bora Kuzmanović). Ali pitanje je ko je na prostoru bivše zajedničke države na to zaista spreman. Jer rizici su ogromni zbog sopstvenih karijera, a i umerenost na Balkanu u velikoj meri zavisi od odluka onih koji su daleko od ovog područja i njegovih lokalnih političara.

Od sutra nova serija:

Treba li Srbiji nuklearka