Ако има њима сличних…

Свака oд тема о коjима су у ,,Политици” вођене расправе под заједничким насловом ,,Шта да се ради” може се посматрати из различитих углова. То се може рећи и за тему о умереним политичарима. Јер неки политичар одаје утисак да је умерен и благ, али то може да буде само израз лепог васпитања, а да иза тога нема ничег више. Зато један од аутора у овој серији (Миодраг Лекић) истиче, у вези с тим, значај способности решавања, на праведан начин, конкретних нагомиланих проблема.

Шта то у случају појаве нових умерених политичара на Балкану, попут Тадића и Јосиповића, конкретно значи? О томе колико су ова два лидера умерена судићемо тек кад сачекамо прве значајније резултате њихове политике. Ако тих резултата не буде онда се може говорити бар о две ствари: о томе да је њихова умереност више поза и стил иза којег нема конкретних дела или, пак, о томе да је њихова умереност наишла на неразумевање оних који би, унутар сваке од држава, требало да реализују умерену политику. Још конкретније речено, ако у следећих неколико месеци у односима Србије и Хрватске не буде никаквих политичких одлука битних за бољи живот људи на овим просторима, онда ће и умереност двојице политичара бити девалвирана. И сведена на међусобне посете некадашњим ратним стратиштима. Додуше, и те посете стратиштима су, кад је о Балкану реч, велика промена у понашању политичара, али свакако недовољна за исписивање нове странице у односима између суседних држава и народа.

Једна од димензија умерености је и способност политичара да пронађу меру између две компоненте свог понашања: идентитета и прагматизма. Што ће рећи да ни у једном ни у другом не треба претеривати. Онај ко пренаглашава идентитет своје нације и државе остаће изолован од других, онај ко се окреће прагматизму, укључујући у то и сервилно прихватање свега што долази са међународног нивоа, носи ризик губљења идентитета. И претвара умереност у своју карикатуру. Jep није смисао умерености у прихватању свега што стиже из Вашингтона, па чак и захтева за одрицањем од дела сопствене територије.

Дакле, умереност је релативна и зависи од околности и општег амбијента у којем политичари стасавају. Тај амбијент је за умерене на Балкану углавном неповољан, јер народ овде, како примећује један ,,Политикин” колумниста (Јерговић), боље и спремније одговара на хушкање и лајање него на позиве за разумевање. То су политичари уочили нарочито пред прве обновљене вишестраначке изборе (1990), кад су најслабије резултате на гласању постигли они који су позивали на заједништво и међусобну толеранцију.

То значи и да ће они који сад позивају на умереност и саосећање на Балкану морати на својим плећима да понесу ,,презир жртава из претходних ратова и неразумевање традиционалних националних институција”. Па и многобројних ,,јастребова” у свом дворишту, као и оних из суседства. Али таква је судбина оних који су спремни да своје народе уче међусобном разумевању и уживљавању у туђу перспективу. Таквима је лакше једино ако се у исто време у другим државама на важним политичким позицијама нађу њима слични. Онда они могу да шире круг истомишљеника доносећи неке важне одлуке и нову атмосферу на целом простору. И могли би по томе остати упамћени у историји (Бора Кузмановић). Али питање је ко је на простору бивше заједничке државе на то заиста спреман. Јер ризици су огромни због сопствених каријера, а и умереност на Балкану у великој мери зависи од одлука оних који су далеко од овог подручја и његових локалних политичара.

Од сутра нова серија:

Треба ли Србији нуклеарка