Kad kažem rafinerija, mislim čeličana

Političke babaroge nisu uspele da ubede Smederevce da kažu istorijsko „ne” budućoj rafineriji nafte koju su „Amerikanci” namerili da grade na Dunavu.

Kolosalna apstinencija građanstva istovremeno je poruka o prepoznatoj hipokriziji i vruć šamar onoj političkoj opciji koja već godinama opstruira svaki dolazak stranog kapitala u Srbiju, pa i Smederevo. Gradnja rafinerija, sad više nema dileme, nije bila ni ekonomsko, ni ekološko pitanje. Iza floskula o „prljanju” životne sredine Smederevaca, koje će navodno doneti nova rafinerija, krilo se političko zagađenje čiji je cilj da se oteraju strani investitori.

Iza te hipokrizije krije se politička opcija koja ne zatvara usta kritikujući vlast da ne stvara povoljno poslovno okruženje za privlačenje stranih investitora i da je, tobože, zbog toga u Srbiji kriza velika a zapošljavanje malo. Zagovornici „privlačenja investitora” istovremeno čine sve da iz Smedereva isteraju investitora koji je spreman da uloži 250 miliona evra, da direktno zaposli 300, a indirektno dve-tri hiljade ljudi koji čame na lokalnom birou za zapošljavanje. Ta opstrukcija poprimila je razmere pitanja „života i smrti”. Kroz medije su prodefilovali mnogi lokalni „likovi”, ali i oni koje su dovodili iz drugih gradova da Smederevce plaše kako će „bojni otrovi koje ispušta pančevačka Rafinerija”, „isparenja iz nove rafinerije” i „gasovi koji izlaze iz američke železare” dovesti do „rađanja dece sa dve glave i teladi sa sedam glava”.

Tema jeste bila nova rafinerija, ali je princip bio tradicionalni – „kćerku kara, snaji prigovara”, pa su protivnici rafinerije najčešće „ispirali usta” čeličanom koja je u vlasništvu kompanije „Ju-Es stil”. Protivnici dolaska novih investitora, stvaranja novih radnih mesta i (generalno) otvaranja Srbije ni danas ne mogu da prežale što je „Ju-Es stil” postao vlasnik smederevske železare u kojoj su pre toga uzgajane – pečurke. Tada je u železaru i Smederevu pokrenut višemesečni politički motivisan sindikalni štrajk, s jednim jedinim ciljem – da se iz tog grada i Srbije istera „Ju-Es stil”. I, zaista, menadžeri kompanije ozbiljno su na sastanku upriličenom tim povodom u Pitsburgu razmatrali mogućnost da posle kupovine smederevske železare i tronedeljnog štrajka koji je organizovala jedna politička stranka pobegnu „glavom bez obzira” iz Srbije.

Tek završeni referendum neprijatno vonja na taj propali štrajk, a ima i isti politički rukopis partije koja sve čini da pokvari ambijent za dolazak stranih investitora, a onda kritikuje vlast da ne stvara povoljno okruženje za ulaganje.

Izlazak samo 11 odsto Smederevaca na izjašnjavanje o gradnji rafinerije mnogo je više poruka tim babarogama koji su najveći politički gubitnici smederevskog referenduma. Tu ne pomaže ni skrivanje iza letnje sezone kao argumenta o nepovoljnom „ambijentu” za izjašnjavanje građana.

A o tom rezultatu treba da vode računa i odbornici kada se budu definitivno izjasnili o gradnji nove rafinerije.