Spomenik i Romi

Kad biramo poklon za stranca, a hoćemo da se prikažemo u što lepšem svetlu, on često na dar dobije ce-de Šabana Bajramovića. Onda nam taj prijatelj izdaleka godinama piše kako ga sluša, kako kralj „peva iz duše i srca”, kako je velik, možda najveći. Sve to mi znamo odavno.

Šaban je uostalom ozvaničeni „kralj muzike”; Indira Gandi lično je tražila da gostuje u Indiji, magazin „Tajm” proglasio ga je jednim od deset najvećih bluz-pevača na svetu... njegovo izvođenje pesme „Đelem, đelem” izabrano je za himnu svih Roma sveta.

Zašto se onda toliko prebrojavamo, oduzimamo i sabiramo, kad otvaramo Šabanovu ulicu, otkrivamo njegov spomenik, udeljujemo (posthumno) nacionalnu penziju? Zašto uvek znamo koje će javne ličnosti biti „za”, a koje „protiv” Šabana iako ništa ne znamo o njihovim muzičkim ukusima.

Po svetu se kitimo Šabanovim numerama, kao što se kitimo „Skupljačima perja” i prvom Zlatnom palmom, ili „Domom za vešanje” i još jednom Zlatnom palmom.

Ali spomenici su nešto drugo. Stranka na vlasti u Novom Sadu (2006) javno traži premeštanje spomenika Janiki Balažu jer „jedna estradna ličnost ne zaslužuje da gleda u Dunav...”. Šaban i Janika potpuno su različiti umetnici. Imaju, kažu, sličnu dušu. I njihove spomenike mogu zato da skrnave bezdušnici.

Ali nije samo problem u skinhedsima, nacistima.

Kad bi nam stvarno bilo stalo do toga da nas ne proglašavaju narodom koji diskriminiše druge nacije i vere, mi bismo svi zajedno ovaj spomenik Šabanu i onaj Janiki, posebno čuvali. Mogle bi to da budu i straže i bdenja, mogli bi da za takva obeležja izdvojimo bar onoliko para, koliko nas je koštao ce-de koju smo poklonili onom prijatelju izdaleka. Za ovaj spomenik Šabanu, rad niškog vajara Vlade Ašanina, novčane priloge dali su Bajramovićevi prijatelji: Goran Bregović, Goran Paskaljević, Ljubiša Samardžić, Zoran Živković, gradonačelnik Niša Miloš Simonović. Otkrivanju je prisustvovalo mnogo ljudi. I Šaban će kao Janika gledati u reku. I jako je važno da ostane spokojan.

Spomenici su nemi i nemaju dušu, oni govore o duši naroda koji ih čuva. Znaćemo da li smo posle svih ovih godina zaista ozdravili, po tome kako se bude negovao spomenik posvećen Šabanu na Nišavskom keju. Bićemo zdravi kad prestanemo da izbegavamo tezge na Kalenićevoj pijaci samo zato što nećemo da kupujemo od Roma, ili kad govorimo da oni moraju da žive na deponijama jer „im je tu posao”. Ima toga još. Cigani, kažu u Srbiji, doduše i u mnogim drugim evropskim zemljama, kradu decu. Ne znam ni za jedan takav slučaj. Ali znam da su skinhedsi usred Beograda do smrti pretukli dete samo zato što je Rom. Mi smo im to dozvolili. O svemu ostalom neka govori muzika, zbog čijeg neponovljivog izvođenja je i izgrađen spomenik Šabanu Bajramoviću.