Споменик и Роми

Кад бирамо поклон за странца, а хоћемо да се прикажемо у што лепшем светлу, он често на дар добије це-де Шабана Бајрамовића. Онда нам тај пријатељ издалека годинама пише како га слуша, како краљ „пева из душе и срца”, како је велик, можда највећи. Све то ми знамо одавно.

Шабан је уосталом озваничени „краљ музике”; Индира Ганди лично је тражила да гостује у Индији, магазин „Тајм” прогласио га је једним од десет највећих блуз-певача на свету... његово извођење песме „Ђелем, ђелем” изабрано је за химну свих Рома света.

Зашто се онда толико пребројавамо, одузимамо и сабирамо, кад отварамо Шабанову улицу, откривамо његов споменик, удељујемо (постхумно) националну пензију? Зашто увек знамо које ће јавне личности бити „за”, а које „против” Шабана иако ништа не знамо о њиховим музичким укусима.

По свету се китимо Шабановим нумерама, као што се китимо „Скупљачима перја” и првом Златном палмом, или „Домом за вешање” и још једном Златном палмом.

Али споменици су нешто друго. Странка на власти у Новом Саду (2006) јавно тражи премештање споменика Јаники Балажу јер „једна естрадна личност не заслужује да гледа у Дунав...”. Шабан и Јаника потпуно су различити уметници. Имају, кажу, сличну душу. И њихове споменике могу зато да скрнаве бездушници.

Али није само проблем у скинхедсима, нацистима.

Кад би нам стварно било стало до тога да нас не проглашавају народом који дискриминише друге нације и вере, ми бисмо сви заједно овај споменик Шабану и онај Јаники, посебно чували. Могле би то да буду и страже и бдења, могли би да за таква обележја издвојимо бар онолико пара, колико нас је коштао це-де коју смо поклонили оном пријатељу издалека. За овај споменик Шабану, рад нишког вајара Владе Ашанина, новчане прилоге дали су Бајрамовићеви пријатељи: Горан Бреговић, Горан Паскаљевић, Љубиша Самарџић, Зоран Живковић, градоначелник Ниша Милош Симоновић. Откривању је присуствовало много људи. И Шабан ће као Јаника гледати у реку. И јако је важно да остане спокојан.

Споменици су неми и немају душу, они говоре о души народа који их чува. Знаћемо да ли смо после свих ових година заиста оздравили, по томе како се буде неговао споменик посвећен Шабану на Нишавском кеју. Бићемо здрави кад престанемо да избегавамо тезге на Каленићевој пијаци само зато што нећемо да купујемо од Рома, или кад говоримо да они морају да живе на депонијама јер „им је ту посао”. Има тога још. Цигани, кажу у Србији, додуше и у многим другим европским земљама, краду децу. Не знам ни за један такав случај. Али знам да су скинхедси усред Београда до смрти претукли дете само зато што је Ром. Ми смо им то дозволили. О свему осталом нека говори музика, због чијег непоновљивог извођења је и изграђен споменик Шабану Бајрамовићу.