Crvena linija

Tačno je da je nezahvalno komentarisati odluke Ustavnog suda, jer se lako može skliznuti u već izlizanu priču o politizaciji sudova. Ali je tačno i da Ustavni sud Srbije ne vodi politiku prema Kosovu i Metohiji nego bi to trebalo da čini vlada. Zato odluka o ukidanju „kosovskog dodatka” (koji od 2003. iznosi 100 odsto, a od 2008. godine 50 odsto od plate) neće pasti na pleća Ustavnog suda, nego Vlade Srbije.

Pojedini ministri, kao i predsednik Boris Tadić, često napominju da u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kosova i Metohije postoje „crvene linije” preko kojih neće preći. Ukoliko ova odluka Ustavnog suda bude poslednja reč državnog vrha koja se odnosi na finansiranje Kosmeta, onda će se pokazati da je spoljna politika Srbije sasvim u neskladu sa onim što državni aparat radi „na terenu” i biće u pravu oni koji kažu da je to politička odluka o izručivanju Srba Prištini.

Ako vlada pod hitno ne predloži zakon o finansiranju na Kosovu i Metohiji, a uredbom privremenog karaktera ne premosti donošenje zakonskog i trajnog rešenja, onda će se s pravom postaviti pitanje zašto se čekalo četiri meseca da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku”, iako je doneta na sednici 16. aprila ove godine. Onda će se pokazati da su u pravu oni koji kažu da je to učinjeno uoči planiranja budžeta za iduću godinu ida neće biti vremena za usvajanje zakona kojim bi se regulisale zarade zaposlenih na Kosovu.

Ako vlada pravo vođenja politike prema Kosovu prepusti Ustavnom sudu, onda će se morati suočiti sa sve glasnijim primedbama da ne sprovodi politiku za koju se javno zalaže, ili da napravi neki zaokret u politici.

A kosovski dodatak nije bio izum Slobodana Miloševića iz 1999. godine, niti Čedomira Jovanovića, koji je 17. jula 2003. kao potpredsednik vlade potpisao ovu, sada neustavnu odluku koja se sprovodila sedam godina.

Osim Izraela, Italije, Finske, koje takve nadoknade isplaćuju svojim građanima u kriznim područjima, u jednom izveštaju književni istoričar Pero Slijepčević, posle Prvog svetskog rata i sam profesor medrese u Skoplju, detaljno je opisao kakoje KraljevinaSrba, Hrvata i Slovenaca teritoriju Kosova i Makedonije tretirala kao državno misionarsko područje. Iako srpsko stanovništvo tada nije bilo fizički ugroženo, razumevajući značaj duhovnog opstanka Srba, kraljevina je na ta područja slala svoje najbolje učitelje, profesore i činovnike. Oni su za taj rad dobijali višestruko veće plate.

I treba li reći da nije zabeleženo da je tada nekome na pamet padalo da po kosovskim selima osniva desetine isturenih fakultetskih odeljenja i plaća vikend-profesore iz Beograda, da na platnom spisku drži brojnu činovničku svitu u izmeštenim opštinama koja nikome ne može da izda nijednu validnu potvrdu. A samo prošle godine iz budžeta isplaćeno je 420 miliona dinara onima na Kosmetu koji na to nisu imali pravo.