Petarde i mete

"Kad sam video ko je u studiju promenio sam kanal, nisam hteo da se nerviram", odgovorio mi je prijatelj na pitanje da li je gledao poslednji "Utisak nedelje". Mislio je na emisiju u kojoj je Nataša Kandić tvrdila da je Ahtisari u pravu kada kaže da Srbi snose odgovornost za Miloševićevu politiku. Jedan klik na daljinskom upravljaču mog prijatelja je spasao povišenog krvnog pritiska, ali je mnoge koji su ostali prikovani za emisiju Olje Bećković oštro podelio. Do te mere da su direktorku Fonda za humanitarno pravo dok je napuštala Televiziju B-92 ispratila tri pucnja.
Srećom, bile su petarde. Pokušaj zastrašivanja ili ispad gledaoca frustriranog stavovima gospođe Kandić o Kosovu i Metohiji? Svako je ovaj neprijatan incident protumačio na svoj način, vodeći računa da u medijskoj eksploataciji samog događaja izvuče za sebe maksimalnu korist.

Nataša Kandić ostala je u uverenju da je neshvaćena žrtva svih režima jer zastupa stavove koji većini Srba paraju uši, a TV B-92 pokazala je kako, i pored avanture sa "Velikim bratom", pravi političke emisije "visokog rizika" o kojima se danima raspreda.

Dalje reakcije na incident s petardama bi mogle da se svrstaju po prepoznatljivom kulturološkom obrascu koji deli Srbiju na one koji su za tehno-zvuk "Egzita", a protiv vojničke trube iz Guče – sve dok se nije pojavio Siniša Vučinić. U stilu već zaboravljenog proroka Ljubiše Trgovčevića ("javlja mi se"), izneo je zloslutnu prognozu da "uticajna strana služba priprema otmice i ubistva Nataše Kandić, Sonje Biserko i Biljane Kovačević-Vučo".

Prva reakcija predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonje Biserko, na izjavu čoveka koji je oružjem u vili "Mir" branio Miloševića od hapšenja bila je da su to budalaštine. Prekaljeni borci za ljudska prava u Srbiji, tri žene već su navikle na razne telefonske pretnje i druge uvrede građana zbog aktivnosti kojima se bave. Verbalni napadi kojima su izložene kod njih samo jačaju uverenje da su na pravom putu.

Ali, ne treba zaboraviti da postpetooktobarska Srbija u kolektivnom pamćenju već ima traumatično iskustvo novinske najave atentata koja je svoj tragičan epilog imala 12. marta 2003. godine.

Neko će reći da je samo reč o zastrašivanju zbog njihove podrške stavovima Martija Ahtisarija o Kosovu i Metohiji. Možda, ali svakako je opasno označavati ih u novinama kao mete za odstrel, ako ništa a ono zato što to nekom može da pruži morbidnu inspiraciju.

U Srbiji, pregrejanih strasti, neodmerene javne reči mogu biti veoma bolne. Prosečnog građanina pogodi kada iz usta Nataše Kandić čuje kako Srbi nemaju drugog izlaza nego da priznaju albansku vlast na Kosovu ili da je srpska policija u enklavama loše rešenje. Ali to, naravno, ne daje za pravo predsedniku Srpske partije socijalista da, po nečijem nalogu, preti Nataši Kandić, Sonji Biserko i Biljani Kovačević-Vučo.