Tigar iz Anadolije

Istanbul – Neuronski trošeća jednoipočasovna vožnja taksijem od Kadikoja, u azijskom delu Istanbula, ka Zlatnom rogu ima samo jednu svetlu tačku: tablu na kraju veličanstvenog mosta iznad Bosfora na kojoj jednostavno piše „Dobrodošli u Evropu“.

Uvek očaran tom tablom na raskršću dva kontinenta, istorija, civilizacija, vera i običaja, vraćam se aktuelnom pitanju: da li se Turska posle hiljadu godina kretanja ka zapadu okreće istoku? Da li sadašnja konzervativna vlada s korenima u političkom islamu pokušava da Tursku okrene ka istoku u skrivenoj nameri da je islamizuje, za šta je optužuju politički rivali?

„Turci su uvek išli u jednom pravcu, ka zapadu“, govorio je Mustafa Kemal Ataturk.

Decenijama je Turska bila uporište Amerike i NATO-a, a članstvo u EU bilo je glavni cilj njene spoljne politike. Danas, ekonomski snažna i u statusu regionalne sile, Ankara ne odustaje od Unije, ali ne skriva nameru da sama povlači mnoge poteze.

Moguće je da je zaokret počeo davno, još 2002, kada su na samitu EU u Kopenhagenu tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder i francuski predednik Žak Širak sedeli u sobi s turskim premijerom Redžepom Tajipom Erdoganom koji je malo pre toga ubedljivo pobedio na izborima.

Turčin je očekivao da će posle 15 godina otkako je Ankara zvanično podnela prvu aplikaciju za pregovore o članstvu u EU konačno biti određen neki konkretan datum. Nemac i Francuz imali su loše vesti: čekajte!

Erdogan je iz stolice uzvratio sa „Hop hop“. Šreder i Širak nisu morali da razumeju da na turskom to znači nešto poput „sačekajte minut“ ili „mora da ste poludeli“, ali im je bilo jasno da je sagovornik kratkog fitilja ozbiljno razočaran. Bio je to loš početak.

Osam godina kasnije, nemačka kancelarka i francuski predsednik ne bi turskom premijeru imali da kažu ništa novo, ali Erdogan je u međuvremenu dramatično izmenio Tursku.

Kombinujući socijalni konzervativizam sa opreznom eonomskom politikom, Erdogan je od svoje Partije pravde i razvoja napravio najdominantniji politički pokret još od ranih dana Republike. Nekada svemoćni generali priterani su uza zid. Nacionalističko sekularnu opoziciju gazi vreme.

Turska, 17. najjača ekonomija sveta, postala je Tigar iz Anadolije smešten na važnom energetskom raskršću.

Spoljnopolitičke ambicije narastaju paralelno. „Turska nije most. Ona je centar“, kaže mi Muzafer Senel s Katedre za međunarodne odnose ovdašnjeg univerziteta Bahčišehir.

Nije prvi put da čujem ovu „centrističku“ tezu. Turska je zaista postala centar sopstvenog prostora koji ide od Centralne Azije, Kavkaza i juga Rusije do Balkana, pa nadole prema Iraku, Siriji, Iranu.

Ali, zar to nije argument kritičara koji govore o „neoosmanizmu“ i okretanju istoku? Da li zapad gubi Tursku, kako se čuje po evropskim prestonicama?

Ne, kategorični su zvaničnici. Ne, ponavljaju i poznavaoci turske spoljne politike mlađe, reformske generacije. „Priča o neoosmanizmu donekle je tačna, ali samo dotle dok govori o ekspanziji“, smatra Fatih Čeran, stručnjak za međunarodne odnose i generalni sekretar turskog Udruženja novinara i pisaca. „Suština te ekspanizije su izvoz stabilnosti i mira, a ne dominacija.“

Ankara na Bliskom istoku posreduje između Izraela i Sirije, oko iranskog nuklearnog programa, u Iraku i Libanu. Usmerava se na oblasti Crnog mora, Kavkaza i Balkana gde posreduje između Srbije, Hrvatske i Bosne. Pragmatski traži veze po Latinskoj Americi, Africi i na Pacifiku.

Nova doktrina diplomatije „turskog Kisindžera“, ministra inostranih poslova Ahmeta Davatoglua, Irak, Iran i Grčku skinula je s liste neprijatelja, kao i Rusiju s kojom odnosi nisu nikada bili bolji.

Turska avio-kompanija danas drži tri destinacije za Irak, koliko i za Francusku. Množe se rute ka Libiji, Siriji i Rusiji.

„Ne kupujem teorije o odlasku Turske na istok“, odlučan je Bulent Keneš, glavni urednik engleskog izdanja najtiražnijeg turskog lista „Zaman“. „Naš model je i dalje zapad. Mi razgovaramo o kriterijumima EU iz Kopenhagena, a ne o modelima Irana ili Kine.“

Zapadni skeptici i dalje sumnjaju u pravac koji pokazuje busola turske spoljne politike. Podsećaju da je u vreme američke intervencije u Iraku 2003. Ankara prvi put jasno i energično rekla „ne“ zahtevu Vašingtona da odobri prelaz trupa i opreme preko svoje teritorije.

Ističu primer Izraela koji je Turska priznala kao prva među muslimanskim zemljama. Sada su odnosi u ozbiljnoj krizi, posebno posle izralskog brutalnog napada na Gazu početkom 2009. i akcije izraelskih komandosa na turskom brodu koji je ovog leta nosio humanitarnu pomoć za blokiranu Gazu.

Odnosi sa Iranom, nekada opterećeni turskim zazorom prema islamskoj revolucije iz 1979, idu uzlaznom linijom pa je Ankara ovog juna – suprotno zapadu – u UN glasala protiv novog paketa sankcija Teheranu.

Zapad je bio šokiran. Šta se događa sa zemljom koja je svojom drugom po velični armijom u NATO šest decenija štitila jugoistočno krilo Alijanse, koja je bila saveznik u ratovima od Koreje do Avganistana?

Amerikanci, koji bi kao i Britanci voleli da Tursku vide u EU, imaju odgovor zašto je sve tako. Vašington prstom ukazuje na Brisel koji „onemogućava organsku vezu sa zapadom koju Turska traži“. Upozorenje pre svega ide na adresu Nemačke i Francuske, najvećih protivnika prijema muslimanske zemlje od 73 miliona stanovnika.

Argument je teško oboriv ako se ima u vidu da je EU još 1963. Turskoj ponudila „jasnu perspektivu“ članstva, da bi Ankara svoju prvu molbu podnela 1987. Dok je Unija jednu za drugom primala bivše zemlje Varšavskog ugovora, Turska je držana u čekaonici.

Da li je to razlog što evropski entuzijazam popušta. Ili je sve rezultat osećaja narasle moći?

Turskoj je decenijama iz Brisela poručivano da je ekonomski zaostala da bi se kvalifikovala za članstvo. Taj argument više ne važi. Dok se Grčka bori sa bankrotom, Turska ove godine očekuje ekonomski rast od najmanje deset procenata, najviše posle Kine. Izvoz donosi keš sa tržišta Bliskog istoka i Rusije, najvećeg trgovinskog partnera. Milijarde evra stižu kao investicije.

Mlada nacija pretvorena je u uspešan poslovni klub. Korisnika mobilnih telefona gotovo da nije bilo početkom 1990-ih, sada ih ima blizu 70 miliona. Osvajaju se nova tržišta. Turske građevinske firme imaju narudžbine vredne 25 milijardi evra.

„Ovo je svet čuda“, komentariše Husnu Ozijegin, jedan od pripadnika stare garde biznisa koji je podržao Erdogana a posle prodaje svoje banke Grčkoj postao najbogatiji Turčin. „Da ste mi pre deset godina rekli da će procena finansijskog rizika Turske biti na istom nivou kao Italije, rekao bih vam da ste ludi.“

Gurano od Evrope, puno energije, ovo konzervativno društvo sve progresivnije politike nov identitet traži u sebi i između različitih svetova, tamo gde može da se ostvari.

„Što se Turske tiče, ona nema problem sa Kurdima ili islamom. Ima samo problem sa demokratijom koja rešava te probleme“, kaže Keneš dok pijuckamo čaj od jabuke u supermodernom zdanju „Zamana“ u četvrti Jenibosna.

„Što se Evrope tiče, imam utisak da se islamofobija pretvara u turkofobiju. Plaše nas se kao moćnog političkog i ekonomskog takmaca.“

Sumirajući ovdašnje razgovore, dolazim do zaključka da Turska prolazi kroz dva paralelna procesa: reformacije – usklađivanja sa standardima demokratije kako bi brže ušla u EU, i restauracije – snaženja sopstvenog identiteta i prepoznavanja sopstvenih interesa.

Možda je danas pravo pitanje ko je kome više potreban. Evropa Turskoj ili Turska Evropi?