Тигар из Анадолије

Истанбул – Неуронски трошећа једноипочасовна вожња таксијем од Кадикоја, у азијском делу Истанбула, ка Златном рогу има само једну светлу тачку: таблу на крају величанственог моста изнад Босфора на којој једноставно пише „Добродошли у Европу“.

Увек очаран том таблом на раскршћу два континента, историја, цивилизација, вера и обичаја, враћам се актуелном питању: да ли се Турска после хиљаду година кретања ка западу окреће истоку? Да ли садашња конзервативна влада с коренима у политичком исламу покушава да Турску окрене ка истоку у скривеној намери да је исламизује, за шта је оптужују политички ривали?

„Турци су увек ишли у једном правцу, ка западу“, говорио је Мустафа Кемал Ататурк.

Деценијама је Турска била упориште Америке и НАТО-а, а чланство у ЕУ било је главни циљ њене спољне политике. Данас, економски снажна и у статусу регионалне силе, Анкара не одустаје од Уније, али не скрива намеру да сама повлачи многе потезе.

Могуће је да је заокрет почео давно, још 2002, када су на самиту ЕУ у Копенхагену тадашњи немачки канцелар Герхард Шредер и француски предедник Жак Ширак седели у соби с турским премијером Реџепом Тајипом Ердоганом који је мало пре тога убедљиво победио на изборима.

Турчин је очекивао да ће после 15 година откако је Анкара званично поднела прву апликацију за преговоре о чланству у ЕУ коначно бити одређен неки конкретан датум. Немац и Француз имали су лоше вести: чекајте!

Ердоган је из столице узвратио са „Хоп хоп“. Шредер и Ширак нису морали да разумеју да на турском то значи нешто попут „сачекајте минут“ или „мора да сте полудели“, али им је било јасно да је саговорник кратког фитиља озбиљно разочаран. Био је то лош почетак.

Осам година касније, немачка канцеларка и француски председник не би турском премијеру имали да кажу ништа ново, али Ердоган је у међувремену драматично изменио Турску.

Комбинујући социјални конзервативизам са опрезном еономском политиком, Ердоган је од своје Партије правде и развоја направио најдоминантнији политички покрет још од раних дана Републике. Некада свемоћни генерали притерани су уза зид. Националистичко секуларну опозицију гази време.

Турска, 17. најјача економија света, постала је Тигар из Анадолије смештен на важном енергетском раскршћу.

Спољнополитичке амбиције нарастају паралелно. „Турска није мост. Она је центар“, каже ми Музафер Сенел с Катедре за међународне односе овдашњег универзитета Бахчишехир.

Није први пут да чујем ову „центристичку“ тезу. Турска је заиста постала центар сопственог простора који иде од Централне Азије, Кавказа и југа Русије до Балкана, па надоле према Ираку, Сирији, Ирану.

Али, зар то није аргумент критичара који говоре о „неоосманизму“ и окретању истоку? Да ли запад губи Турску, како се чује по европским престоницама?

Не, категорични су званичници. Не, понављају и познаваоци турске спољне политике млађе, реформске генерације. „Прича о неоосманизму донекле је тачна, али само дотле док говори о експанзији“, сматра Фатих Черан, стручњак за међународне односе и генерални секретар турског Удружења новинара и писаца. „Суштина те експанизије су извоз стабилности и мира, а не доминација.“

Анкара на Блиском истоку посредује између Израела и Сирије, око иранског нуклеарног програма, у Ираку и Либану. Усмерава се на области Црног мора, Кавказа и Балкана где посредује између Србије, Хрватске и Босне. Прагматски тражи везе по Латинској Америци, Африци и на Пацифику.

Нова доктрина дипломатије „турског Кисинџера“, министра иностраних послова Ахмета Даватоглуа, Ирак, Иран и Грчку скинула је с листе непријатеља, као и Русију с којом односи нису никада били бољи.

Турска авио-компанија данас држи три дестинације за Ирак, колико и за Француску. Множе се руте ка Либији, Сирији и Русији.

„Не купујем теорије о одласку Турске на исток“, одлучан је Булент Кенеш, главни уредник енглеског издања најтиражнијег турског листа „Заман“. „Наш модел је и даље запад. Ми разговарамо о критеријумима ЕУ из Копенхагена, а не о моделима Ирана или Кине.“

Западни скептици и даље сумњају у правац који показује бусола турске спољне политике. Подсећају да је у време америчке интервенције у Ираку 2003. Анкара први пут јасно и енергично рекла „не“ захтеву Вашингтона да одобри прелаз трупа и опреме преко своје територије.

Истичу пример Израела који је Турска признала као прва међу муслиманским земљама. Сада су односи у озбиљној кризи, посебно после изралског бруталног напада на Газу почетком 2009. и акције израелских командоса на турском броду који је овог лета носио хуманитарну помоћ за блокирану Газу.

Односи са Ираном, некада оптерећени турским зазором према исламској револуције из 1979, иду узлазном линијом па је Анкара овог јуна – супротно западу – у УН гласала против новог пакета санкција Техерану.

Запад је био шокиран. Шта се догађа са земљом која је својом другом по велични армијом у НАТО шест деценија штитила југоисточно крило Алијансе, која је била савезник у ратовима од Кореје до Авганистана?

Американци, који би као и Британци волели да Турску виде у ЕУ, имају одговор зашто је све тако. Вашингтон прстом указује на Брисел који „онемогућава органску везу са западом коју Турска тражи“. Упозорење пре свега иде на адресу Немачке и Француске, највећих противника пријема муслиманске земље од 73 милиона становника.

Аргумент је тешко оборив ако се има у виду да је ЕУ још 1963. Турској понудила „јасну перспективу“ чланства, да би Анкара своју прву молбу поднела 1987. Док је Унија једну за другом примала бивше земље Варшавског уговора, Турска је држана у чекаоници.

Да ли је то разлог што европски ентузијазам попушта. Или је све резултат осећаја нарасле моћи?

Турској је деценијама из Брисела поручивано да је економски заостала да би се квалификовала за чланство. Тај аргумент више не важи. Док се Грчка бори са банкротом, Турска ове године очекује економски раст од најмање десет процената, највише после Кине. Извоз доноси кеш са тржишта Блиског истока и Русије, највећег трговинског партнера. Милијарде евра стижу као инвестиције.

Млада нација претворена је у успешан пословни клуб. Корисника мобилних телефона готово да није било почетком 1990-их, сада их има близу 70 милиона. Освајају се нова тржишта. Турске грађевинске фирме имају наруџбине вредне 25 милијарди евра.

„Ово је свет чуда“, коментарише Хусну Озијегин, један од припадника старе гарде бизниса који је подржао Ердогана а после продаје своје банке Грчкој постао најбогатији Турчин. „Да сте ми пре десет година рекли да ће процена финансијског ризика Турске бити на истом нивоу као Италије, рекао бих вам да сте луди.“

Гурано од Европе, пуно енергије, ово конзервативно друштво све прогресивније политике нов идентитет тражи у себи и између различитих светова, тамо где може да се оствари.

„Што се Турске тиче, она нема проблем са Курдима или исламом. Има само проблем са демократијом која решава те проблеме“, каже Кенеш док пијуцкамо чај од јабуке у супермодерном здању „Замана“ у четврти Јенибосна.

„Што се Европе тиче, имам утисак да се исламофобија претвара у туркофобију. Плаше нас се као моћног политичког и економског такмаца.“

Сумирајући овдашње разговоре, долазим до закључка да Турска пролази кроз два паралелна процеса: реформације – усклађивања са стандардима демократије како би брже ушла у ЕУ, и рестаурације – снажења сопственог идентитета и препознавања сопствених интереса.

Можда је данас право питање ко је коме више потребан. Европа Турској или Турска Европи?