O novim bogohulnicima

Da je stradanje unutrašnja priroda i sama bit Crkve pokazuje nam i naše vreme, koje se u najširem smislu naziva vremenom postkomunizma, tranzicije, globalizacije itd.

Taman kada smo pomislili da je Crkva Hristova izašla kao pobednik iz rata sa crvenom aždajom tj. bogobornim ateizmom i komunizmom, svedoci smo, nažalost, da su na pomolu nove borbe koje upravo traju i da našem raspinjanju još nema kraja. Kad ovo kažemo mislimo, između ostalog, i na kontinuirane medijske napade na SPC i na njen identitet, u kojima se ne štedi ništa što je sveto, počevši od imena Božijeg, pa do svetitelja Crkve Hristove, njene jerarhije i vernika.

Bogohulstvo i bogohulništvo nije nova pojava u životu Crkve, ona je bila poznata još iz vremena Starog zaveta i vremena proroka Mojsija. Već tada su pojedini ljudi ustajali da hule na Boga i na njegov zakon (3. Mojs. 24, 11).

U Novom zavetu se na mnogo mesta pominje bogohulstvo i hula na Boga i na Crkvu. Ono je najviše upućeno na Gospoda našeg Isusa Hrista, tj. vezuje se za "one koji nisu mogli da shvate Tajnu Njegove Božanske Ličnosti, pa su zbog toga hulili na Njega" (Mt. 9, 34). Sam Gospod naš Isus Hristos želeći da ukaže na veliki greh bogohulništva govori da će svaki greh ljudima biti oprošten, ali da hula na Svetoga duha neće biti oproštena nikada (Mt. 3, 29).

Najnovija bogohulništva i hule koje iz dana u dan slušamo po raznim medijima pokazuju da su živi sinovi onih koji su ubijali proroke (Mt. 23, 31). Izgleda samo da se crvena aždaja bogoborstva raspala na veći broj manjih carstava i sila, ali iz kojih govori isti duh prvog klevetnika Božijeg i obmanjivača ljudi (1. Mojs. 3,1), koji se u Novom zavetu naziva ocem laži (Jn. 8, 44).

Pred novim krivokletnicima i bogohulnicima nema zaista ništa sveto, jer niko i ništa nije pošteđeno hule njihove: niti je to ime Božije, niti je to Crkva Hristova, koja se u Svetom jevanđelju naziva stubom i tvrđavom istine (1. Tim. 3, 15); niti naš Sveti patrijarh, kojeg je Bog podigao u ovo vreme kao veliko svetilo, ali ga oni ruže ne razumejući njegovu ličnost i njegovu misiju. Njihovih hula nisu pošteđeni ni naši svetitelji – od Svetog Save, pa sve do svetog Vladike Nikolaja. Međutim, ni to im nije dosta. Njihova hula ide i na našu sveštenu istoriju svetosavsku i svetosimeonovsku, svetokosovsku i svetolazarevsku, proglašavajući sve ono što je sveto i milome Bogu pristupačno mitom i mitologijom, a sebe i svoje hule jedinim merilom i jedinom istinom.

U Svetom jevanđelju ovakvi se ljudi nazivaju onima koji dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi (Mt. 7, 15). Njihovo odelo ovčije je njihova lažna nauka, lažna briga za čoveka i lažni humanizam i demokratija. Oni svoju pravu prirodu otkrivaju upravo hulom na Boga, koji je Istina, i na Crkvu, kao zajednicu mnogobrojnih svedoka te Istine.

Neki od najnovijih krivokletnika i bogohulnika su se izgleda specijalizovali za određenu oblast o kojoj će da hule, pa je neko specijalista za Crkvu, neko za njenu istoriju, a opet neko drugi za njene svetitelje. Jedni od njih demonsku umetnost proglašavaju najvišim izrazom slobode, drugima su, pak, u borbi sa Crkvom jedino rešenje meteori, dok treći kao jahači apokalipse i samozvani inkvizitori hule na sve i na svakoga, smatrajući da time Bogu službu čine (Jn. 16, 2).

Novim bogoborcima smetaju čak i okupljanja mladih pravoslavnih hrišćana na bogoslovskim tribinama, kao i bilo kakvo prisustvo Crkve među mladima i u političkom životu našeg naroda.

Mi smo blagodarni Gospodu i svetiteljima crkve njegove pravoslavne što se upravo danas u naše vreme, koje se naziva i vremenom nove apostasije, reč Božija i Sveto jevanđelje Hristovo širi sve više u srpskom narodu i to upravo među mladima, koji su gladni i žedni istinske duhovne hrane, Pravde i istine Božije, pa zato i hode putem Svetog Save i svih svetitelja roda našeg, slušajući glas svoje svete crkve.

Za one koji su po svojoj slobodi izabrali da služe drugom gospodaru (Mt. 6, 24), te hule na ime Božije i crkvu njegovu ne preostaje nam ništa drugo nego da se molimo Bogu da im oprosti bezumlje njihovo, jer sigurno ne znaju šta čine (Lk. 23, 34).