U hiljadu evra

Svake jeseni ista priča: ako nisu štrajkovi nastavnika, onda su protesti studenata, ako nisu studenti, onda su hladne učionice, a tu negde se provuče i sad već čuveno pitanje – da li je Srbiji zaista potreban ovoliki broj fakulteta – sa varijacijama – zašto baš svako mesto u Srbiji danas mora da ima i visokoškolsku ustanovu? Šta će nam u krugu od stotinak kilometara pet (50) fakulteta iste struke? Da li nam je zaista potrebno ovoliko ekonomista i pravnika?

Na prekjučerašnjoj zajedničkoj sednici Saveta i Senata Univerziteta u Beogradu bilo je hrabrih profesora koji su izgovorili i ove rečenice, a odgovor ministra Žarka Obradovića je bio da će te probleme rešiti Strategija celokupnog obrazovanja koja bi pred vladu trebalo da bude do kraja 2011. godine.

Iako više nismo SFRJ, mi i dalje imamo:

– najmanje po pet državnih ekonomskih, pravnih, mašinskih, medicinskih, učiteljskih i filološko-filozofskih fakulteta i nepoznat broj departmana istog ili sličnog naziva na drugim fakultetima

– najmanje sedam (državnih) viših ekonomskih škola, osam vaspitačkih, 14 tehničkih i mašinskih…

– nepoznati broj ekonomskih i pravnih fakulteta i visokih škola u privatnom sektoru, jer se programi često skrivaju iza najrazličitijih naziva, što je za posledicu imalo da dekan jednog državnog fakulteta pre nekoliko godina kaže da Srbija ima 100 pravnih fakulteta.

Proces akreditacije je doneo nadu, ali onda se ispostavilo da su dozvolu dobili gotovo svi i da država čak ni posle afere „Indeks” nije zatvorila Pravni fakultet u Kragujevcu.

Ako se ovo nabrojano uzme u obzir, jasno je da je rešenje – ključ u bravu, u skladu sa potrebama privrede i za sve one koji ne rade kvalitetno.

Međutim, tačno je i:

– da imamo malo visokoobrazovanih, jedva 7,5 odsto

– da bi gašenje pojedinih fakulteta značilo i novi višak zaposlenih

– da deca hrle na društvene fakultete

– da su potrebe privrede obrnuto proporcijalne upisnim kvotama

– da školujemo kadrove za izvoz

Pitanje je i ko će da bude „stečajni upravnik”, odnosno ko će da bude taj koji će da odredi ko ostaje, a ko ne… To do sada nije uspelo ni jednom ministru u poslednjih 10 godina, ne verujem da će ni ovom. A i on je lepo primetio da kada krenu da se crtaju karte, retko ko će od profesora iskreno reći koji fakultet je zaista potreban Srbiji. „Vruć krompir” će (ponovo) biti prepušten vladi. Vlada će zarad mira u kući, i sa večitim „kecom u rukavu” – na začelju smo Evrope po broju visokoobrazovanih – racionalizaciju ostaviti za neka srećnija vremena i nekog novog ministra koji će svoje prethodnike da optužuje za haos u obrazovanju i sam nemoćan da stavi tačku na raspravu koja je počela raspadom SFRJ.

Kako sada stoje stvari, sa Strategijom obrazovanja (ili bez nje), pre će biti smaka sveta 12. 12. 2012. nego što će Srbija racionalizovati mrežu visokoškolskih ustanova. Za neverne Tome, u hiljadu evra da će ovaj komentar, bez i jednog promenjenog slova, „Politika” moći da objavljuje na početku narednih pet školskih godina.