Akumulacija košmara

Nekada se "vijetnamski sindrom" – zastrašujuća posledica rata – kao epidemija širio svetom. Ratova je bilo svuda i na sve strane, pa su ljudi "pucali" mnogo godina posle njih. I simbolično i bukvalno.
A sada se izgleda balkanski sindrom dokopao Amerike. Mladi Sulejman Talović, poreklom iz istočne Bosne, postao je serijski ubica u Solt Lejk Sitiju.
Čudne su se okolnosti splele oko Sulejmana. Imao je tek osamnaest godina. Zelenu kartu je dobio pre devet godina kad je s porodicom emigrirao u Ameriku. Njegov model zločina nije ništa novo za zemlju u kojoj ga je počinio. Ali jeste za Solt Lejk Siti! Smatralo se da je to miran grad, gde ljudi mogu da žive u osećanju spokoja. Ovakav masakr nije zabeležen u povesti grada.

Ali ratovi i najgori delovi istorije ne miruju, posebno kad padne krv. Dakle, moglo bi se govoriti o nekoj akumulaciji košmara u životu porodice Talović. Ako se već razmišlja o posledicama rata na Balkanu, to je opšte mesto.

Mada, kad se malo bolje pogleda, i američki snovi i košmari sadrže u sebi stereotip dovoljan za crno-belo sagledavanje stvari. Je li onda mladi Talović, ne stigavši da upozna Novi svet u koji je neočekivano stigao, bio "loš" ili "dobar" momak? I ma šta da je bio, kako je stigao do tako tragične transformacije?

Neke agencije navode podatak da je pre emigracije porodica Talovića bila u Srebrenici, pa izbegla najgore. Bar u tom času. To bi u priči iz Solt Lejk Sitija moglo da bude savršena potka za siže tragičnog ishoda: prošlost iz Srebrenice "progovorila" je deset godina posle, kad je Sulejman konačno razumeo da ni njemu ni onima koji mu se nađu na nišanu – nema spasa.

U klasici o stereotipu možda ipak valja potražiti neke važne nijanse. Jer, pored toga što je bio u Srebrenici i što se navodno  "pisao" kao Hrvat, njegovo bi ime, u klasičnom iščitavanju poruka modernog nasilja, moglo da navede na ideju o nekoj verziji islamskog terorizma. Mada, toj sumnji nedostaje odgovarajuća (politička) poruka. On je svojim žrtvama govorio samo ovo: "Crkni, kučkin sine!". Ništa više, ništa lično. Samo smrt, cilj po sebi, bez razloga za bilo kakvo dodatno objašnjenje. Bosanska zajednica u Juti broji oko tri hiljade ljudi. Svi su oni u šoku i tragaju za objašnjenjem koje (još) ne postoji. Ljudima je, konačno, dosta ratova i smrti, ali je Sulejman pokazao svima da se te stvari ne završavaju baš tako.

Da se masakr ne bi izrodio u nekakvu antibosansku, ili antimuslimansku histeriju, oglasila se i Asocijacija etničkih zajednica Jute. A na njenom čelu je Srpkinja, Buba Rot. Emigranti s Balkana, rekla je gospođa Rot, žele da budu Amerikanci, a ne izolovani stranci.