Zavičaj na Dunavu

Novi Sad – Po poslednjem popisu stanovništva, u Vojvodini živi 3.154 pripadnika nemačke manjine, uoči Drugog svetskog rata bilo ih je oko 350.000, a deceniju ranije do brojke od pola miliona nedostajalo je samo hiljadu. Sa prostora, na koji su počeli da se doseljavaju u osamnaestom veku, ovaj narod je gotovo iščezao posle egzodusa na kraju Drugog svetskog rata. Na nedavnom „Donaufestu“ u Ulmu, izložbom „Zavičaj na Dunavu“, Srbija je bila jedina zemlja koja je smogla hrabrosti da pokaže kako su živele i šta se dogodilo sa podunavskim Švabama u Vojvodini, otkrivajući pritom i neke bolne istine.

 – U vreme kada se proteruju Turci, u ove krajeve počinje da se nastanjuje nemački narod, ili kako smo ih mi zvali, a na šta se oni ne ljute – podunavske Švabe. Došli su iz jugozapadnih delova Svetog rimskog carstva (Austrije) iz nekoliko pokrajina, kao što su Baden, Vitenberg, Bavarska, Hesen... Stigli su seljaci i zanatlije, privučeni beneficijama koje im je nudila država: da dobiju zemlju, da budu oslobođeni od vojne obaveze i kuluka, i da postanu slobodni ljudi. Novi dom pronašli su ne samo u Vojvodina, već u temišvarskom Banatu, gradu Aradu... – kaže istoričar Muzeja Vojvodine Ilija Komnenović.

Izvršene su tri sistematske kolonizacije: rana u vreme Karla Šestog, srednja poznata kao Terezijanska i pozna Jozefinsko-Leopoldijanska. Prva, najmanja, donela je 10.000 kolonista i 57 novih naselja, a za vreme Marije Terezije, kada je država bila najjača, naseljeno je preko 150.000 Nemaca. Putovali su Dunavom od grada Ulma (odakle je reka plovna) u čamcima-dereglijama u koje je moglo da stane od 20 pa do 150 ljudi, takozvanim „ulmskim kutijama“. Njihovi sunarodnici često su ih varali, pa umesto da ih iskrcaju u Pančevu, ostavljali su ih u Apatinu...– Domaće stanovništvo, oko 100.000 Srba, imalo je zadatak da pripremi zemlju i materijal za kuće... Svako mesto je moralo biti izgrađeno kako treba. Sve ulice su se sekle pod pravim uglom, a u centru su bile opština, crkva i birtija. Kolonisti su dobijali zemljište po glavi domaćinstva, ali i kramp i lopatu, kola, konja ili vola, a na svake tri porodice dolazio je jedan plug. Ipak, nenaviknuti na veliku ravnicu nisu se dobro snalazili u poljskim radovima. Tri jutra zemlje su znali da oru i po šest dana, dok je srpski seljak to završavao za dan-dan i po. Dugo je važila izreka da svaki Švaba ima svog Srbina, koji ga je učio kako se zemlja može privesti nameni – priča nam Komnenović.

Ni Srbi se nisu odupirali novotarijama u poljoprivredi. U Novi Sad 1760. godine donosi se krompir. Srbi se gade: samo Švabe i svinje jedu krompir! Ali, kada dve decenije kasnije krompir počinje da se masovno sadi, velike gladi u Vojvodini praktično više neće biti. Takođe, gaje se industrijske biljke kudelja i hmelj. U području Bele Crkve Nemci će organizovati monokulturu – vinograde. Počinje i intenzivno bavljenje stočarstvom, uvode se nove rase, kako svinja i krava, tako i konja, a meso se izvozi upravo u one krajeve odakle su došle Švabe. – Do tada srpski narod je živeo uglavnom u poluzemunicama. Dolaskom Nemaca kuće se pokrivaju slamom i trskom, a u Sremu i šindrom. Krajem 18. veka počinje upotreba cigle i crepa. Većina Nemaca pored svog osnovnog posla poznaje i po tri-četiri zanata. U Novom Sadu oni su stolari, cipelari, šeširdžije, rukavičari, mesari... Uticaj je veliki i na kujnu: hrana je slabije začinjena i manje masna. Počinje se sa konzerviranjem voća i povrća. Prave se supe, ćušpajz, našpajz, rinflajš, lungerbrotne, šnicle, garnirung i na kraju dobra štrudla sa orasima ili makom, pa ko voli, nek izvoli – ističe Komnenović.

Naš sagovornik kaže da su Nemci sa sobom doneli i drugačiju odeću, a pošto je komotnija Srbi je prihvataju. Nose se rekva (kratki kaput), bruslik (prsluk), hozne (pantalone), hoznetregeri, čarape i klompe, koje se zbog blata lakše mogu čistiti. Od Švaba uzimamo i plave radne kecelje i šešire, a oni od nas šubare. Međutim, dok je kod njih žena ravnopravan član u rešavanju svih problema, kod Srba se i dalje ništa ne pita.– Švabe i Srbi se ne posećuju na slavama i verskim praznicima, ali idu na svadbe da se zajedno provesele. Ono što ih je činilo drugačijim bio je sistem „ajn kinder“, ili jedno dete pa dosta, a posebno ako je muško. Naravno, iz praktičnih razloga, jer ako je više muške dece rasparčava se imanje. Vremenom će i domaće stanovništvo to prihvatiti, što će se negativno odraziti na demografiju. Na izborima je uvek pobeđivala nemačka stranka, pošto su bili homogeni, a Srbi, iako u većini, su gubili, jer su, kao i danas, imali sto partija – objašnjava Komnenović.

Pred Drugi svetski rat Nemci su u Bačkoj činili 22 odsto, u Banatu 20 odsto, a u Sremu 14 odsto stanovništva. U nacionalnom budžetu Vojvodine učestvovali su sa 55 odsto u odnosu na 1,7 miliona stanovnika. Rat će pokvariti odnose. Sa okupacijom zemlje, počeće vešanja i ubijanja nedužnog stanovništva. U Vršcu se osniva najelitnija nemačka 7. SS „Princ Eugen” divizija od 22.000 ljudi, sastavljena isključivo od dobrovoljaca – folksdojčera, koja je učestvovala u borbenim dejstvima od Skoplja do Banjaluke i Zidanog Mosta.

Kada su sovjetske i partizanske trupe ušle na područje Banata, došlo je do masovnih streljanja Nemaca. Iako nije bilo organizovanog iseljavanja, mnogi od njih napuštaju prostor Vojvodine. Za preostale, organizuju se koncentracioni logori u koje su smeštene starije osobe, žene i deca. Najveći logori bili su Knićanin, Gakovo i Kruševlje, u kojima je umrlo oko 3.000 osoba.  – Pored odluke AVNOJ-a od 21. novembra 1944. da se od Nemaca oduzme zemlja, početkom 1945. godine na sednici vlade doneta je i odluka da se „Sovjetima stavi na raspolaganje od 10.000 do 12.000 folksdojčera, žena između 17 i 35 godina starosti“, koje treba poslati u Ukrajinu. Šta je to značilo ne treba objašnjavati. Naša istoriografija kaže da je u Vojvodini stradalo oko 50.000 Nemaca, njihova duplo više – kaže Ilija Komnenović.

Miroljub Mijušković