Завичај на Дунаву

Нови Сад – По последњем попису становништва, у Војводини живи 3.154 припадника немачке мањине, уочи Другог светског рата било их је око 350.000, а деценију раније до бројке од пола милиона недостајало је само хиљаду. Са простора, на који су почели да се досељавају у осамнаестом веку, овај народ је готово ишчезао после егзодуса на крају Другог светског рата. На недавном „Донауфесту“ у Улму, изложбом „Завичај на Дунаву“, Србија је била једина земља која је смогла храбрости да покаже како су живеле и шта се догодило са подунавским Швабама у Војводини, откривајући притом и неке болне истине.

 – У време када се протерују Турци, у ове крајеве почиње да се настањује немачки народ, или како смо их ми звали, а на шта се они не љуте – подунавске Швабе. Дошли су из југозападних делова Светог римског царства (Аустрије) из неколико покрајина, као што су Баден, Витенберг, Баварска, Хесен... Стигли су сељаци и занатлије, привучени бенефицијама које им је нудила држава: да добију земљу, да буду ослобођени од војне обавезе и кулука, и да постану слободни људи. Нови дом пронашли су не само у Војводина, већ у темишварском Банату, граду Араду... – каже историчар Музеја Војводине Илија Комненовић.

Извршене су три систематске колонизације: рана у време Карла Шестог, средња позната као Терезијанска и позна Јозефинско-Леополдијанска. Прва, најмања, донела је 10.000 колониста и 57 нових насеља, а за време Марије Терезије, када је држава била најјача, насељено је преко 150.000 Немаца. Путовали су Дунавом од града Улма (одакле је река пловна) у чамцима-дереглијама у које је могло да стане од 20 па до 150 људи, такозваним „улмским кутијама“. Њихови сународници често су их варали, па уместо да их искрцају у Панчеву, остављали су их у Апатину...– Домаће становништво, око 100.000 Срба, имало је задатак да припреми земљу и материјал за куће... Свако место је морало бити изграђено како треба. Све улице су се секле под правим углом, а у центру су биле општина, црква и биртија. Колонисти су добијали земљиште по глави домаћинства, али и крамп и лопату, кола, коња или вола, а на сваке три породице долазио је један плуг. Ипак, ненавикнути на велику равницу нису се добро сналазили у пољским радовима. Три јутра земље су знали да ору и по шест дана, док је српски сељак то завршавао за дан-дан и по. Дуго је важила изрека да сваки Шваба има свог Србина, који га је учио како се земља може привести намени – прича нам Комненовић.

Ни Срби се нису одупирали новотаријама у пољопривреди. У Нови Сад 1760. године доноси се кромпир. Срби се гаде: само Швабе и свиње једу кромпир! Али, када две деценије касније кромпир почиње да се масовно сади, велике глади у Војводини практично више неће бити. Такође, гаје се индустријске биљке кудеља и хмељ. У подручју Беле Цркве Немци ће организовати монокултуру – винограде. Почиње и интензивно бављење сточарством, уводе се нове расе, како свиња и крава, тако и коња, а месо се извози управо у оне крајеве одакле су дошле Швабе. – До тада српски народ је живео углавном у полуземуницама. Доласком Немаца куће се покривају сламом и трском, а у Срему и шиндром. Крајем 18. века почиње употреба цигле и црепа. Већина Немаца поред свог основног посла познаје и по три-четири заната. У Новом Саду они су столари, ципелари, шеширџије, рукавичари, месари... Утицај је велики и на кујну: храна је слабије зачињена и мање масна. Почиње се са конзервирањем воћа и поврћа. Праве се супе, ћушпајз, нашпајз, ринфлајш, лунгербротне, шницле, гарнирунг и на крају добра штрудла са орасима или маком, па ко воли, нек изволи – истиче Комненовић.

Наш саговорник каже да су Немци са собом донели и другачију одећу, а пошто је комотнија Срби је прихватају. Носе се реква (кратки капут), бруслик (прслук), хозне (панталоне), хознетрегери, чарапе и кломпе, које се због блата лакше могу чистити. Од Шваба узимамо и плаве радне кецеље и шешире, а они од нас шубаре. Међутим, док је код њих жена равноправан члан у решавању свих проблема, код Срба се и даље ништа не пита.– Швабе и Срби се не посећују на славама и верским празницима, али иду на свадбе да се заједно провеселе. Оно што их је чинило другачијим био је систем „ајн киндер“, или једно дете па доста, а посебно ако је мушко. Наравно, из практичних разлога, јер ако је више мушке деце распарчава се имање. Временом ће и домаће становништво то прихватити, што ће се негативно одразити на демографију. На изборима је увек побеђивала немачка странка, пошто су били хомогени, а Срби, иако у већини, су губили, јер су, као и данас, имали сто партија – објашњава Комненовић.

Пред Други светски рат Немци су у Бачкој чинили 22 одсто, у Банату 20 одсто, а у Срему 14 одсто становништва. У националном буџету Војводине учествовали су са 55 одсто у односу на 1,7 милиона становника. Рат ће покварити односе. Са окупацијом земље, почеће вешања и убијања недужног становништва. У Вршцу се оснива најелитнија немачка 7. СС „Принц Еуген” дивизија од 22.000 људи, састављена искључиво од добровољаца – фолксдојчера, која је учествовала у борбеним дејствима од Скопља до Бањалуке и Зиданог Моста.

Када су совјетске и партизанске трупе ушле на подручје Баната, дошло је до масовних стрељања Немаца. Иако није било организованог исељавања, многи од њих напуштају простор Војводине. За преостале, организују се концентрациони логори у које су смештене старије особе, жене и деца. Највећи логори били су Книћанин, Гаково и Крушевље, у којима је умрло око 3.000 особа.  – Поред одлуке АВНОЈ-а од 21. новембра 1944. да се од Немаца одузме земља, почетком 1945. године на седници владе донета је и одлука да се „Совјетима стави на располагање од 10.000 до 12.000 фолксдојчера, жена између 17 и 35 година старости“, које треба послати у Украјину. Шта је то значило не треба објашњавати. Наша историографија каже да је у Војводини страдало око 50.000 Немаца, њихова дупло више – каже Илија Комненовић.

Мирољуб Мијушковић