Perspektiva leči strah

Od deset diplomiranih studenata Elektrotehničkog fakulteta nijedan nije prihvatio ponudu jedne domaće IT kompanije da radi za nju i ostane u Srbiji. Svaki od tih mladih građana uveren je da Srbija nije dobro mesto za život i građenje karijere. Svi oni traže posao u Americi ili u nekoj od zemalja Evropske unije.

U čekaonici Nacionalne službe za zapošljavanje najviše je mladih, dve trećine onih između 22 i 32 godine nema posao, a ni ideju kako će se zaposliti. Oni ne vide i ne razumeju priču o boljem životu, njihova životna orijentacija smeštena je u okvir raspusnog, zgubidanskog načina života na „Farmi” i trpljenja neizvesnosti koja nagomilava agresiju.

Jedni, vođeni ličnom odlukom i slobodnom voljom, odlaze u inostranstvo nezadovoljni budućnošću koju vide. Drugi dolaze u Beograd da svoju frustraciju i nezadovoljstvo iskale na ulicama, vođeni i manipulisani onima koji modernizaciju Srbije doživljavaju kao najveću jeres.

I jednima i drugima zajednički imenitelj je besperspektivnost.

Za mlade i fakultetski obrazovane Srbija nije dovoljno izazovna zemlja pa svoju šansu za postizanje profesionalnog i životnog uspeha vide u nekoj drugoj državi. Srednjoškolci su, takođe, uplašeni za svoju budućnost. Sužena im je sloboda da izaberu bolji život i šansa da u njemu uspeju, a kao krivca vide državu. Tako lako postaju plen huliganskih grupa koje organizuju i njima manipulišu razne društvene i političke organizacije, institucije i pokreti. Otud dečurlija „iz provincije”, koju komšije s prezrenjem gledaju kao zgubidane postaju regruti armije fudbalskih klubova, borci za „krst časni” i čuvari tradicionalnih porodičnih vrednosti. Ko god zađe u srpske varoši već šezdeset kilometara južno od Beograda može da vidi smerne porodične mlade ljude sa zlatnim krstovima oko vrata kako šetaju bebe u kolicima, druže se na pivskim zabavama i slave porodične slave, obavezno poste, ne rade kad je crveno slovo u kalendaru i nedeljom obavezno odlaze u crkvu.

Šta ih već sutradan vodi na beogradske ulice da treniraju netoleranciju i kidišu na državne institucije i urbane simbole?

Gde smo to pogrešili? Zašto Srbija nije ambijent u kome će se najviše ceniti pamet, kreativnost, znanje, diploma, „desetka” na diplomskom? Zašto samozvani tradicionalisti i lažni nacionalni romantici postaju tako omiljeno „štivo” i poželjan vrednosni model mladih generacija u Srbiji?

U nekim državama koje su se u svojoj bliskoj istoriji suočavale sa sličnim problemom kao efikasan lek primenjen je model takozvane ekonomske dehuliganizacije (denacifikacije) društva. Posla, posla i samo posla. Za sve one mlade ljude koji danas ili odlaze iz Srbije ili dolaze na beogradske ulice. Radno mesto znači perspektivu, ekonomsku slobodu i šansu za samopotvrđivanje. Dakle, izvesnu budućnost.

To podrazumeva da politička elita završi modernizaciju srpskog društva i države i da, pre svega, dovede do kraja reforme ekonomskog i obrazovnog sistema. Odnosno da prestane da koketira sa svim vrstama vrednosti i da bude najveći promotor evropskih vrednosti.