Ima hleba bez motike

Kamena s ramena, i bup (!), pade kamen na jedan jedini znak života na opusteloj ličkoj livadi – na tek iščilelu visibabu.

Ovim kadrom počinje ruralna crna komedija „Sedamdeset i dva dana” Danila Šerbedžije, njegov debitantski film, nastao iz zajedničkih producentskih napora Hrvatske i Srbije (beogradska kuća „Vans”). Satkan od komedije naravi i groteske, sitnih životnih bizarnosti i trilerskog zapleta, Danilov film, iako ne bez mana, ima dovoljno potencijala zabavnog bioskopskog filma u kojem se može uživati porodično.

Junaci „Sedamdeset i dva dana” po mnogo čemu slični su legendarnim junacima Šijanovih „Maratonaca”, toj čudesnoj muškoj bratiji okovanoj u patrijarhat i neumoljivi porodično-hijerarhijski niz. Nisu doduše Topalovići, već Paripovići – zadrti Srbi iz ličkog krša. Dva brata – gospodar Mane (Rade Šerbedžija) i životom razočarani Joja (Bogdan Diklić), te njihovi sinovi Todor (Živko Anočić) i Branko (Krešimir Mikić) i baba (Mira Banjac u dvostrukoj ulozi) oko koje svi skaču jer joj svakog meseca stiže američka penzija.

Šerbedžija mlađi, inteligentno i duhovito plete priču oko četvorice muškaraca koji ne radeći ama baš ništa, dokazuju čudo – da ima hleba i bez motike! Životare od babine penzije, sve do trenutka dok baba ne umre. Ali i tada će vođa porodičnog klana – tvrdoglavi, samoljubivi i gramzivi Mane, pronaći rešenje – iz obližnjeg doma za starce, oteće babu likom, ali ne i temperamentom, sličnu pokojnici i dolari će i dalje stizati u kuću...

U čitav ovaj lički galimatijas upleteni su i komšija Mile, Hrvat što je Paripoviće spasio u ratu i koji niti može s Manetom niti može bez njega i svakodnevnih zađevica (izvrsna uloga Dejana Aćimovića). Tu je i lokalni policajac, pravi glupan koji je umislio da je detektiv (opet bravura Nebojše Glogovca), Brankova devojka Liča (Lucija Šerbedžija) i vazda pijani seoski poštar Luka (Predrag Vušović)...

„Sedamdeset i dva dana” nije politički film. U njemu su tema rata i nacionalnih odnosa dotaknute u funkciji određivanja ko kome pripada, šta ko kome pamti ili eventualno priča iza leđa. Ovo je i glumački veoma snažan film, ne zna se ko je od koga bolji (jedna od najboljih Diklićevih uloga). Prvi posleratni hrvatski film u kojem su glavni junaci hrvatski Srbi...

Danilo Šerbedžija čvrsto drži kormilo, u njegovom rediteljskom postupku, doduše, nema neke preterane inventivnosti, ali veoma prija spoznaja da se on, zapravo, oslanja i na neke od klasika jugoslovenske kinematografije (filmovi Šijana, Živka Nikolića...). Mudro i vrlo dobro je odredio ritam, atmosferu i kolorit svog filma, čime uspešno oslikava i geografsko poreklo i nepromenljivi mentalitet svojih junaka.

Vidni su tu i doprinosi snimatelja Saše Rendulića, scenografa Maria Ivezića i kostimografkinje Željke Franulović. Originalnu muziku za film komponovao je Miroslav Tadić, a „Sedamdeset i dva dana, na mom srcu leži rana…” stihovi su nezaboravne sevdalinke Meha Puzića, koju pamtimo i u izvođenju Predraga Cuneta Gojkovića...