Има хлеба без мотике

Камена с рамена, и буп (!), паде камен на један једини знак живота на опустелој личкој ливади – на тек ишчилелу висибабу.

Овим кадром почиње рурална црна комедија „Седамдесет и два дана” Данила Шербеџије, његов дебитантски филм, настао из заједничких продуцентских напора Хрватске и Србије (београдска кућа „Ванс”). Саткан од комедије нарави и гротеске, ситних животних бизарности и трилерског заплета, Данилов филм, иако не без мана, има довољно потенцијала забавног биоскопског филма у којем се може уживати породично.

Јунаци „Седамдесет и два дана” по много чему слични су легендарним јунацима Шијанових „Маратонаца”, тој чудесној мушкој братији окованој у патријархат и неумољиви породично-хијерархијски низ. Нису додуше Топаловићи, већ Париповићи – задрти Срби из личког крша. Два брата – господар Мане (Раде Шербеџија) и животом разочарани Јоја (Богдан Диклић), те њихови синови Тодор (Живко Аночић) и Бранко (Крешимир Микић) и баба (Мира Бањац у двострукој улози) око које сви скачу јер јој сваког месеца стиже америчка пензија.

Шербеџија млађи, интелигентно и духовито плете причу око четворице мушкараца који не радећи ама баш ништа, доказују чудо – да има хлеба и без мотике! Животаре од бабине пензије, све до тренутка док баба не умре. Али и тада ће вођа породичног клана – тврдоглави, самољубиви и грамзиви Мане, пронаћи решење – из оближњег дома за старце, отеће бабу ликом, али не и темпераментом, сличну покојници и долари ће и даље стизати у кућу...

У читав овај лички галиматијас уплетени су и комшија Миле, Хрват што је Париповиће спасио у рату и који нити може с Манетом нити може без њега и свакодневних зађевица (изврсна улога Дејана Аћимовића). Ту је и локални полицајац, прави глупан који је умислио да је детектив (опет бравура Небојше Глоговца), Бранкова девојка Лича (Луција Шербеџија) и вазда пијани сеоски поштар Лука (Предраг Вушовић)...

„Седамдесет и два дана” није политички филм. У њему су тема рата и националних односа дотакнуте у функцији одређивања ко коме припада, шта ко коме памти или евентуално прича иза леђа. Ово је и глумачки веома снажан филм, не зна се ко је од кога бољи (једна од најбољих Диклићевих улога). Први послератни хрватски филм у којем су главни јунаци хрватски Срби...

Данило Шербеџија чврсто држи кормило, у његовом редитељском поступку, додуше, нема неке претеране инвентивности, али веома прија спознаја да се он, заправо, ослања и на неке од класика југословенске кинематографије (филмови Шијана, Живка Николића...). Мудро и врло добро је одредио ритам, атмосферу и колорит свог филма, чиме успешно осликава и географско порекло и непроменљиви менталитет својих јунака.

Видни су ту и доприноси сниматеља Саше Рендулића, сценографа Мариа Ивезића и костимографкиње Жељке Франуловић. Оригиналну музику за филм компоновао је Мирослав Тадић, а „Седамдесет и два дана, на мом срцу лежи рана…” стихови су незаборавне севдалинке Меха Пузића, коју памтимо и у извођењу Предрага Цунета Гојковића...