Sumnja u iskrenost

Da li će novi zakon o finansiranju političkih stranaka čije se usvajanje očekuje do kraja godine pomeriti Srbiju sa neslavnog 83. mesta Transparensijeve rang-liste najkorumpiranijih država? Verovatno hoće, ukoliko se zakon bude doslovno sprovodio. Neko će primetiti da je i postojeći zakon uz sve manjkavosti omogućavao kontrolu partijskih finansijskih tokova. Pa zašto se nije sprovodio?

Odgovor na to pitanje dao je Vensan Dežer desetak dana pre nego što je iz Berlina stigla vest da Srbija sa indeksom percepcije korupcije 3,5 već tri godine šlajfuje u mestu. Ambasador EU u Beogradu je upozorio da je politička volja ključ zbog čega Srbija nije ispunila proklamovane ciljeve iz Strategije u borbi protiv korupcije koju je svojila skupština 2005. godine.

Da je korupcija posle „haškog pitanja” i rešavanja problema sa Prištinom treći ključni uslov u daljem napredovanju u evropskim integracijama podseća nas i Koni Abel, koordinatorka Transparensi internešenela za jugoistočnu Evropu. Brisel, naime, poučen lošim iskustvom Letonije i Rumunije u ovoj oblasti nema nameru da ponavlja istu grešku sa Srbijom. To znači da nema napredovanja ka EU ukoliko ne izgradimo snažna i održiva regulatorna tela i antikorupcijske institucije koji će biti nezavisni od uticaja spolja, pre svega od sprege partijsko-tajkunskih elita.

Ocena da je finansiranje političkih stranaka godinama nevidljiv generator korupcije postalo je nekako opšte mesto. To potvrđuju i ljudi iz stranaka, ali ne vidimo da je zbog toga odgovarao neki partijski funkcioner.

Iz DS-a obećavaju da će novim zakonom o finansiranju stranaka zavesti red u ovoj oblasti. Vreme će vrlo brzo pokazati da li možemo da im verujemo na reč. Međutim, potencijalni izvori korupcije nisu samo načini kako partije namiču pare u svoju kasu. Loš izborni zakon, ali i postojanje famoznih „blanko ostavki”, takođe, ostavljaju prostor da razne interesne grupe zakulisno ostvaruju svoje političe ciljeve.

Slobodan Beljanski, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, objašnjava da je najizrazitija korupcija politička, i to ona koja potiče iz „kadrovske vrteške” koja omogućava „razmeštanje bezvrednih, ali pokornih diletanata iz političkih stranaka u upravne i nadzorne odbore, od kojih se za uzvrat traži da čine ili ne sprečavaju brojna kršenja zakona”.  

Da uprkos proklamovanoj borbi protiv korupcije lični i partijski interesi još preovlađuju nad opštim, videlo se i letos kada je amandmanom Vladana Batića izmenjen Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije i omogućeno da odbornici i poslanici zadrže i funkcije u izvršnim organima vlasti do kraja mandata.

I sve dok vlast bude donosila zakone koji se selektivno sprovode , javnost će sumnjati u njenu iskrenost. Jer borba protiv korupcije možda počinje tako što zbog mita „padne” neki nesavestan lekar ili profesor, ali se ne može završiti na tome. Zato je primer Hrvatske poučan. Prema istraživanju agencije Ipsos plus 57 odsto građana smatra da je rukovodstvo HDZ-a znalo da se vladajuća stranka nezakonito finansira iz sredstava javnih preduzeća i ministarstava.