Argentinski sanjar

Dame sede u kafiću i pijuckaju kafu. To naravno nije kafić sa plastičnim stolovima i stolicama gde idu obični smrtnici. Ne, dame sede u prostoriji sa kožnim foteljama gde jedna kafa košta skoro duplo više nego na malo neudobnijim mestima. Neke su mlađe, druge starije, a tema razgovora je slična.

Žale se na kriminal u Argentini, kako se više ne može izaći na ulicu, da se uvek mora paziti da ti neko ne otme tašnu itd. Ne vredi reći da je broj ubistava daleko veci u SAD nego u Argentini. Ne, to ne može biti istina kad one barem jednom u 3 godine putuju u Majami.

Odgovoriće vam da je to predsednica Kristina Fernandez manipulisala statistiku. A možda neće ni upotrebiti izraz “predsednica”. Verovatnije je da će je nazvati “kobila”. Nemaju milosti prema njoj, čak ni sada kada je izgubila supruga, bivšeg predsednika Nestora Kirhnera. Nestor i Kristina su krivi za sve. Pa čak i za svinjski grip.

Krivi su što su tobože “onim crncima” (tako izvesni slojevi društva nazivaju siromašne u Argentini) dali pare da ne moraju da rade. Odnosi se na zakon koji je Kristina Fernandez uvela prošle godine, da svako dete čiji roditelji ne rade ili imaju niske plate ima pravo na mesečni dečji dodatak od 40 evra. Takođe će svaki učenik državne gimnazije dobiti svoj lični netbuk koji pri završetku škole ne mora vratiti, osim ako ne završi školu ili ponavlja. To se damama ne sviđa.

“Ne mogu poslati moje dete u državnu školu inače od njega ništa neće biti”, odgovaraju na pitanje zašto šalju decu u privatne škole. Naravno, ne žele da se njihova deca nađu u bilo kakvom društvu ili da dovedu kući neku sirotinju i predstave ga kao prijatelja.

Njihovi sinovi i ćerke ne idu peške ili autobusom. Roditelji ih odvoze i dovoze iz škole. Ove dame imaju velike probleme. Jedan problem je na primer što kućne pomoćnice i čistačice nisu više ono što su nekad bile. Traže svoja prava. I još hoće da im se uplaćuje u penzijski fond. Dame su naravno kulturne i obrazovane žene iako nikad nisu čitale Dostojevskog i ne znaju gde je Balkan. Ali zato taksista zna gde se nalazi Srbija.

Damama se naravno sviđa razgovor sa Evropljankom, ubeđene su da je u Evropi sve bolje, samo se ne smete odati da volite predsednicu Kristinu, inače će vam skočiti za vrat.

Ne pominjite da žalite zbog smrti bivšeg predsednika Nestora. Reći će vam da je sve otišlo do đavola otkad su oni došli na vlast. One malo starije će vam reći da je sve bilo bolje za vreme diktature (1976 – 1982) a sada kao tobož vlada nered jer svak može da izađe da protestuje. A Nestoru Kirhneru, dok je bio predsednik (2003 - 2007) je palo na pamet da bivše diktatore dovede na optuženičku klupu.

(/slika2)

Srećom ove dame ne predstavljaju narod. Narod je masovno došao u Buenos Aires da oda čast bivšem predsedniku. “Hvala Nestore – snažno Kristina” bile su reči koje su se najviše čule. On je 2003. izabran za predsednika sa samo 20% glasova u trenutku kada više niko nije verovao u političare. Mnogi ne mogu da veruju kako je mogao postati tako popularan. Na privatnim televizijskim i radio-stanicama se godinama pričalo sve najgore o njemu, sa nekoliko izuzetaka, naravno.

Moćni ove zemlje ga nisu voleli. Pa ni drugim moćnima nije bio baš simpatičan ali su eto mislili “bolje on nego na primer jedan Hugo Čavez ili ne daj bože Fidel Castro”. Kada je Džordž Buš dolazio u Argentinu novinari su pitali Kirhnera ko mu je draži, Buš ili Hugo Čavez. A on je odgovorio: “Hugo je moj prijatelj.” “A Buš?” upitao je novinar. « Buš je predsednik SAD. » rekao je Nestor.

Dame pijuckaju kafu. Narod tuguje a one čekaju. Nadaju se da će Kristina Fernandez odustati od kandidature na sledećim izborima, 2011. godine. A ako se pojavi da je barem ne izaberu. Ili da je sruše još pre nego što završi mandat.

Ne znam zašto je toliko mrze. Možda su jednostavno uplašene. Uplašene da jednog dana ne nađu nikoga da im očisti kupatilo. Ni dadilju za decu. Uplašene da će možda u njihov kafić za dame iz visokog društva doći “oni crnci” iz predgrađa.

“Kriminalcima se prašta, sanjarima nikada”, rekao je pisac Oskar Vajld. Nestor Kirhner je bio sanjar. Sanjao je o pravednijem društvu i ujedinjenju suverenih južnoameričkih država. Pokazalo se da nije jedini. Ima nas mnogo koji imamo taj isti san.

Hvala Nestore – snažno Kristina.