Аргентински сањар

Даме седе у кафићу и пијуцкају кафу. То наравно није кафић са пластичним столовима и столицама где иду обични смртници. Не, даме седе у просторији са кожним фотељама где једна кафа кошта скоро дупло више него на мало неудобнијим местима. Неке су млађе, друге старије, а тема разговора је слична.

Жале се на криминал у Аргентини, како се више не може изаћи на улицу, да се увек мора пазити да ти неко не отме ташну итд. Не вреди рећи да је број убистава далеко веци у САД него у Аргентини. Не, то не може бити истина кад оне барем једном у 3 године путују у Мајами.

Одговориће вам да је то председница Кристина Фернандез манипулисала статистику. А можда неће ни употребити израз “председница”. Вероватније је да ће је назвати “кобила”. Немају милости према њој, чак ни сада када је изгубила супруга, бившег председника Нестора Кирхнера. Нестор и Кристина су криви за све. Па чак и за свињски грип.

Криви су што су тобоже “оним црнцима” (тако извесни слојеви друштва називају сиромашне у Аргентини) дали паре да не морају да раде. Односи се на закон који је Кристина Фернандез увела прошле године, да свако дете чији родитељи не раде или имају ниске плате има право на месечни дечји додатак од 40 евра. Такође ће сваки ученик државне гимназије добити свој лични нетбук који при завршетку школе не мора вратити, осим ако не заврши школу или понавља. То се дамама не свиђа.

“Не могу послати моје дете у државну школу иначе од њега ништа неће бити”, одговарају на питање зашто шаљу децу у приватне школе. Наравно, не желе да се њихова деца нађу у било каквом друштву или да доведу кући неку сиротињу и представе га као пријатеља.

Њихови синови и ћерке не иду пешке или аутобусом. Родитељи их одвозе и довозе из школе. Ове даме имају велике проблеме. Један проблем је на пример што кућне помоћнице и чистачице нису више оно што су некад биле. Траже своја права. И још хоће да им се уплаћује у пензијски фонд. Даме су наравно културне и образоване жене иако никад нису читале Достојевског и не знају где је Балкан. Али зато таксиста зна где се налази Србија.

Дамама се наравно свиђа разговор са Европљанком, убеђене су да је у Европи све боље, само се не смете одати да волите председницу Кристину, иначе ће вам скочити за врат.

Не помињите да жалите због смрти бившег председника Нестора. Рећи ће вам да је све отишло до ђавола откад су они дошли на власт. Оне мало старије ће вам рећи да је све било боље за време диктатуре (1976 – 1982) а сада као тобож влада неред јер свак може да изађе да протестује. А Нестору Кирхнеру, док је био председник (2003 - 2007) је пало на памет да бивше диктаторе доведе на оптуженичку клупу.

(/slika2)

Срећом ове даме не представљају народ. Народ је масовно дошао у Буенос Аирес да ода част бившем председнику. “Хвала Несторе – снажно Кристина” биле су речи које су се највише чуле. Он је 2003. изабран за председника са само 20% гласова у тренутку када више нико није веровао у политичаре. Многи не могу да верују како је могао постати тако популаран. На приватним телевизијским и радио-станицама се годинама причало све најгоре о њему, са неколико изузетака, наравно.

Моћни ове земље га нису волели. Па ни другим моћнима није био баш симпатичан али су ето мислили “боље он него на пример један Хуго Чавез или не дај боже Фидел Цастро”. Када је Џорџ Буш долазио у Аргентину новинари су питали Кирхнера ко му је дражи, Буш или Хуго Чавез. А он је одговорио: “Хуго је мој пријатељ.” “А Буш?” упитао је новинар. « Буш је председник САД. » рекао је Нестор.

Даме пијуцкају кафу. Народ тугује а оне чекају. Надају се да ће Кристина Фернандез одустати од кандидатуре на следећим изборима, 2011. године. А ако се појави да је барем не изаберу. Или да је сруше још пре него што заврши мандат.

Не знам зашто је толико мрзе. Можда су једноставно уплашене. Уплашене да једног дана не нађу никога да им очисти купатило. Ни дадиљу за децу. Уплашене да ће можда у њихов кафић за даме из високог друштва доћи “они црнци” из предграђа.

“Криминалцима се прашта, сањарима никада”, рекао је писац Оскар Вајлд. Нестор Кирхнер је био сањар. Сањао је о праведнијем друштву и уједињењу суверених јужноамеричких држава. Показало се да није једини. Има нас много који имамо тај исти сан.

Хвала Несторе – снажно Кристина.