Crna mrlja naše savesti

Odavno jedno književno veče nije okupilo toliko ljubitelja poezije. Na predstavljanju zbirke Duška Novakovića (1948), pod naslovom „Kad ćemo svetla pogasiti”, koju je objavio Srpski PEN centar, u Kući Đure Jakšića u Skadarliji, „tražilo se mesto više”. Iako je predstavljanje potrajalo skoro dva sata, što je neuobičajeno, malo je bilo onih koji „čitalački čas” nisu izdržali do kraja.

Korice knjige su crne, ali je crn i sadržaj unutra?

Nisam nikako mogao izbeći navalu crnog, onog iz prethodnih dekada prošlog veka. U ratni haos ulili su se snažni nacionalni etnocentrizmi, verske isključivosti, recidivi nezalečene istorije, niske strasti pojedinaca i dominantnih grupa političke vlasti, čiji je program stvaranja novih država bila pokazna vežba iz brutalne secesije, a ulog dojučerašnja klasa upravljača jedne relativno velike i uređene države. Filmskom brzinom i sa puno režisera, glavnih glumaca, statista i raznog pomoćnog osoblja odvijao se taj euforični, ali krvavi, prepad jednih na druge. Kao da je nastalo utrkivanje ko će pre postati topovsko meso, a potom i slučaj za forenzičare. To je u osnovi bio moj emotivni stožer oko koga su se formirale pesme iz ove knjige. Dakle, svedočenje o crnoj mrlji naše savesti pred velikom porotom poezije. Inače, u prethodnih nekoliko mojih zbirki bila je uočena ta linija katastrofističkog pevanja, kao pripadajućem delu kulture nekrologa. Pola veka se u mojoj bližnjoj i daljoj rodbini nosila crnina, sada se opet nosi, ali se ne vidi.

Reč je o urbanoj priči, o danima koje preživljavamo, o tranziciji kroz koju prolazimo?

I još ponečem. Ali uglavnom o „plesu očaja”, koji se u urbanim sredinama bez obzira na njihove civilizacijske spoljne slike uređenosti ipak čini kao privid. Očigledno je da živimo vreme gde se odvija „mučenje etike”, čim ima toliko gladnih građana i unesrećenih porodica koje postaju deo nekog nerazumnog biološkog škarta. A na drugoj strani uočava se hirovito paradiranje miljenika tranzicije, onih koji su veštim mahinacijama nekadašnju društvenu vrednost pretvorili u vlastiti kapital. I dok se taj njihov kapital plodi i goji, jedna ogromna većina sugrađana postaje sve gladnija, sve nezaštićenija, a njihova budućnost sve neizvesnija. U takvim situacijama, a to sam naučio od Josifa Brodskog, pesma mora da bude rezultat izvesne nužnosti, a po Godfridu Benu ništa u njoj ne sme da bude slučajno. Bol i uznemirenje supstrat su mojih najnovijih pesama. Pa se tako i završava zbirka jednom podužom pesmom naslovljenom „Zečija srca” – kao prevođenje konkretnog stanja u pesnički diskurs koji je opomena.

U zbirci je mnogo stvarnih događaja, knjiga liči na dnevnik naših stradanja?

Ja sam završio školu iskustva, a ne spoznaje stvari same po sebi (i često sam ponavljao). Ne interesuje me besmrtnost duše, mada me ponekad kopka to pitanje. Stvarni događaj, njegovo relaciranje, njegovo svođenje na pesnički dokument, njegovo približavanje razboritosti kao svest o događaju u onoj njegovoj prepoznatljivosti autorskog pisma – to me je na neki način odredilo kao pesnika koji ne priznaje vremensku distancu i po cenu nekih zabluda. Nisam od onih koji ćute ili stavljaju povez preko očiju. Bilo mi je važno da u ovoj knjizi kažem šta je za mene kapitulacija, šta je glasačka kutija, šta su tih nekoliko Harold-Pinterovih prevedenih pesama, ko je admiral šizofrenije, ko je vlasnik ruskog zuba i ko je francuski kolekcionar, kako doživljavam tu noblesovsku reč „kasting”, kakav je moj odgovor Zagajevskom na njegovu konstataciju da je pisanje pesama dvoboj, čija je poruka značajnija, da li pisca grafita „Toni Bler – seroder” na jednom beogradskom zidu ili moja o istom, zašto sam se, iako prevaren od nje, toplo obratio Demokratiji u pesmi „Megafon”, zbog čega mislim da je termin „poetika halabuke” sasvim prirodan sadašnjem stanju srpske poezije posebno mlađoj generaciji pesnika koje je nedavno objavio Nenad Milošević u antologiji „Muzej šumova”.

U knjizi gotovo da nema kratkih pesama. Sve su male priče o našim posrtanjima?

Prosevnu i takve pesme, gnomskog tipa ali kao iščašenje logike, uvrnute pesme koje, u značenjskom smislu, u istom momentu kažu i dobar dan i laku noć. Kad pledirate da poeziju dovedete na informativni razgovor sa građanima, a ja ovu knjigu smatram takvom, onda je neophodno da se zasnuje neka vrsta retoričke poezije, princip priče u pesmi, mogućnost poentiranja. Ali, sve to ipak ne ide bez dobre količine snova.

Ko će od nas poslednji ugasiti svetlo?

Mašta, kad shvati da je njen posao uzaludan.

Zoran Radisavljević