Mnogo buke ni oko čega

Zašto ne napišete da Nemačka sa 80 miliona stanovnika ima upola manju vladu, pitao je jedan čitalac „Politike” povodom teksta o rekonstrukciji Vlade Srbije kao, barem do sada, nemogućoj misiji. Ali, pisali smo. Ranije, ali isto povodom tada „priprećene” rekonstrukcije vlade. Pa smo naveli da Nemačka ima 15 članova vlade, Hrvatska 18, koliko i Španija, Mađarska 16, a uspeli smo da „potučemo” i veliku Rusiju, koja ima 26 članova vlade.

A još u vreme formiranja kabineta Mirka Cvetkovića sredinom 2008. mediji su na sva zvona iznosili da samo Indija ima veću vladu, da smo po broju ministarskih fotelja kao Kina... 

Nije vredelo. Predstavnici vladajuće koalicije odgovarali su da nije važno što vlada ima tri-četiri resora više, ako bude uspešno radila, ili da uređenije zemlje nemaju potrebu za toliko resora.

Sada, kada dinar vredi mnogo manje, a nezaposlenih je mnogo više, kada mleka mesecima nema na rafovima, a gorivo je najskuplje u regionu, i kada smo gotovo izgubili svaku nadu da će Koridor 10 ikad biti završen, predstavnici vladajuće koalicije kažu da je sazrelo vreme da imamo manju, štedljiviju i efikasniju vladu. Da li to posle dve i po godine priznaju da je vlada bila velika, rasipna i neefikasna? I to pošto je praktično polovina ministara, bar prema istraživanju Faktor plusa koje je „Politika” objavila, ocenjena sa, školskim rečnikom kazano, „jedan plus” ili „ dva minus”.

Neki, kao Rasim Ljajić, reći će – bolje ikad nego nikad. Smanjimo vladu sada, makar da bismo za onu sledeću postavili neki standard. Ali šta ako se posle dve i po godine mandata i te buduće vlade pojavi neko kao sada ministar Dulić koji je upravo objasnio da je ova velika vlada sastavljena 2008. kao plod dogovora između više političkih stranaka koji je bio „jedini moguć”? Pa još doda i argument da bi standard koji je postavila prethodna vlada uvažili da ga je uspostavila na početku, a ne na izmaku svog mandata.

Dakle, tom poštovanju standarda koji bi postavila ova vlada možemo samo da se nadamo, ne i da računamo na to. Čemu onda opet buka oko moguće rekonstrukcije vlade koja bi, navodno, trebalo da se obavi najranije u januaru, a, po rečima stručnjaka, njeni efekti bi se osetili za šest meseci? I naročito, čemu buka ako ni ovog puta od toga ne bude ništa? Jer predsednik stožerne stranke u vladi kaže da nikada nije najavljivao rekonstrukciju vlade nego samo govorio da bi bilo dobro da se rekonstruiše. Što će reći – može da bude, ne mora da znači. Ili šekspirovski rečeno, mnogo buke ni oko čega. Osim možda zbog toga što narod to voli da čuje. Pa onda bolje da sluša priču o rekonstrukciji Cvetkovićevog kabineta nego da misli o tome zašto nema mleka, zašto su neki lekovi skupi, kako će sledećeg meseca da namiri Infostan, kada će porasti vrednost akcija NIS-a...