Povratak u Baires

Vratiti se posle 26 godina u Buenos Aires nešto je magično (‘se vuelve mágico’), kako peva možda i najveća argentinska pevačica, Mersedes Sosa. Kaminito u starom radničkom kvartu ‘La Boka’ gde se rodio tango i koji je postao poznat po limenim kućicama koje su radnici hteli da oplemene farbajući ih u razne boje, novi lučki deo gde su sada luksuzni restorani i skupe firme, ili „Avenida 9. juli“, za koju kažu da je najšira na svetu... Sve me je dočekalo maltene isto kako je i bilo, te ’82., kada sam sa majkom, koja je krenula u dopisništvo, prvi put doletela u grad na obali La Plate, a zatim još jednom, 1994-95.

Da mi je neko tada rekao da će mi tada tamo naučeni španski pomoći da se odlučim da iz Beograda odem da živim baš u Barseloni, opet davne ’91. i da ću se odatle jednog dana vratiti u Baires kao profesor ruske književnosti, da na poziv Narodne biblioteke Argentine učestvujem na skupu posvećenom Lavu Tolstoju, povodom stogodišnjice njegove smrti, naravno da ne bih verovala. “Sudbina”, šta drugo? To bi u duhu slovensko pravoslavne tradicije sigurno rekao i Lav Nikolajevič, koga su obožavaoci iz Buenos Airesa čitava četiri dana oživljavali nizom predavanja različite tematike, pod zajedničkim naslovom “Tolstói en Buenos Aires”.

Koliko znaju biti neobični lavirinti životnih sudbina svedoči i to što sam na ovom skupu srela još dvoje učesnika koji su u detinjstvu živeli u Srbiji: Irina Bogdačevski, Argentinka ruskog porekla rođena u Beogradu i Vladimir Tolstoj, čukununuk Lava Tolstoja koji sada vodi muzej u Jasnoj Poljani i tamo živi, a čiji se otac Ilija rodio kod Bečeja.

Što se više stvari u čovekovom životu iz korena menjaju, valjda je i sve veća potreba da se vraća na neka stara i draga poznata mesta. Baires je pravo mesto za to. Ne znam da li je pamćenje sa 17 godina, koliko sa ja imala kada sam prvi put ovde živela, manje selektivno nego u zrelije doba pa se sećam svih detalja, ali zateći restorančić u istovetnom vidu i sa istim menijem, ili samposlugu, ili knjižaricu na ćošku, kao pre gotovo tri decenije, malo je verovatno u razvijenim gradovima Evrope. Nije mi se jednom desilo da u Barseloni krenem kod šustera i da na mestu obućarske radnje zateknem neki novi bar, ili na mestu tipičnog stogodišnjeg restorančića novi Starbaks kafe.

Ali knjižare koje u glavnom gradu Argentine i dalje na ulici Korijentes rade do tri ujutru, pa autobusi u kojima se još uvek plaća karta ubacivanjem sitnine, i pre svega istovetna opuštenost i spremnost za duge razgovore na koju se nailazi među argentincima, nešto je što smiruje. Jer odaje utisak postojanosti u silnim promenama. A samim tim i osećaj sigurnosti. Ta činjenica odjednom prekraćuje vremensku razdaljinu i čini ti se kao da nastavljaš tamo gde si juče stao.

U novembru u Argentini cveta hakaranda, drvo čija krošnja ima atraktivne ljubičaste cvetove i kojima je grad bukvalno preplavljen u ovo doba godine. Letnja sezona počinje tačno kada zima kod nas i delta reke Parana, Tigre, predstavlja rukavce nadomak desetomilionskog Bairesa pogodne za plovidbu i kupanje.

A onda se na barci potpali roštilj sa tipičnim argentinskim mesom – „bife de lomo“, „bife de ćorizo“, „asado de tira“ i ostali antivegetarijanski specijaliteti – i čovek se ne može oteti utisku da je Argentina jedan od kutaka na planeti gde zaista vredi živeti.