Повратак у Баирес

Вратити се после 26 година у Буенос Аирес нешто је магично (‘se vuelve mágico’), како пева можда и највећа аргентинска певачица, Мерседес Соса. Каминито у старом радничком кварту ‘Ла Бока’ где се родио танго и који је постао познат по лименим кућицама које су радници хтели да оплемене фарбајући их у разне боје, нови лучки део где су сада луксузни ресторани и скупе фирме, или „Авенида 9. јули“, за коју кажу да је најшира на свету... Све ме је дочекало малтене исто како је и било, те ’82., када сам са мајком, која је кренула у дописништво, први пут долетела у град на обали Ла Плате, а затим још једном, 1994-95.

Да ми је неко тада рекао да ће ми тада тамо научени шпански помоћи да се одлучим да из Београда одем да живим баш у Барселони, опет давне ’91. и да ћу се одатле једног дана вратити у Баирес као професор руске књижевности, да на позив Народне библиотеке Аргентине учествујем на скупу посвећеном Лаву Толстоју, поводом стогодишњице његове смрти, наравно да не бих веровала. “Судбина”, шта друго? То би у духу словенско православне традиције сигурно рекао и Лав Николајевич, кога су обожаваоци из Буенос Аиреса читава четири дана оживљавали низом предавања различите тематике, под заједничким насловом “Tolstói en Buenos Aires”.

Колико знају бити необични лавиринти животних судбина сведочи и то што сам на овом скупу срела још двоје учесника који су у детињству живели у Србији: Ирина Богдачевски, Аргентинка руског порекла рођена у Београду и Владимир Толстој, чукунунук Лава Толстоја који сада води музеј у Јасној Пољани и тамо живи, а чији се отац Илија родио код Бечеја.

Што се више ствари у човековом животу из корена мењају, ваљда је и све већа потреба да се враћа на нека стара и драга позната места. Баирес је право место за то. Не знам да ли је памћење са 17 година, колико са ја имала када сам први пут овде живела, мање селективно него у зрелије доба па се сећам свих детаља, али затећи ресторанчић у истоветном виду и са истим менијем, или сампослугу, или књижарицу на ћошку, као пре готово три деценије, мало је вероватно у развијеним градовима Европе. Није ми се једном десило да у Барселони кренем код шустера и да на месту обућарске радње затекнем неки нови бар, или на месту типичног стогодишњег ресторанчића нови Старбакс кафе.

Али књижаре које у главном граду Аргентине и даље на улици Коријентес раде до три ујутру, па аутобуси у којима се још увек плаћа карта убацивањем ситнине, и пре свега истоветна опуштеност и спремност за дуге разговоре на коју се наилази међу аргентинцима, нешто је што смирује. Јер одаје утисак постојаности у силним променама. А самим тим и осећај сигурности. Та чињеница одједном прекраћује временску раздаљину и чини ти се као да настављаш тамо где си јуче стао.

У новембру у Аргентини цвета хакаранда, дрво чија крошња има атрактивне љубичасте цветове и којима је град буквално преплављен у ово доба године. Летња сезона почиње тачно када зима код нас и делта реке Парана, Тигре, представља рукавце надомак десетомилионског Баиреса погодне за пловидбу и купање.

А онда се на барци потпали роштиљ са типичним аргентинским месом – „бифе де ломо“, „бифе де ћоризо“, „асадо де тира“ и остали антивегетаријански специјалитети – и човек се не може отети утиску да је Аргентина један од кутака на планети где заиста вреди живети.