Arogancija i predrasude

Masovni odlazak naših ljudi u inostranstvo šezdesetih godina, je istovremeno valjao i nije valjao vlastima Jugoslavije. Valjao je, kako mi tada reče stariji brat dosta visoko rangiran u sistemu, zato što se tako smanjuje vojska nezadovoljnika, a nije valjao zato što mi koji smo otišli, počesmo da dolazimo u nekim automobilima lepo obučeni i sa solidnim kešom po džepovima.

Ovo drugo je opasno podrivalo dogme o uspešnom putu u socijalizam, u koji nikako da stignemo, dok ovi odoše ”na taj nazadni i omraženi zapad” i posle kratkog vremena izgledaju kao da su, upravo, izgradili taj socijalizam.

Da bi se taj neželjeni efekat ublažio, propagandni aparat je iskoristio nemački naziv za pridošle radnike (gastarbajteri), koji vlasti dodatno vulgarizuju i daju mu značenje: to su sve fizički radnici na poslovima koje domaća radna snaga neće, koji žive po podrumima i tavanima, jedu najjeftiniju hranu a život im se sastoji od rada i spavanja, da bi sakupili neku ”crkavicu”, pa se po svojim selima pravili važni. Ovo su odmah prihvatili članovi Saveza komunista, dok je deo naroda koji nije bio oduševljen Titom i partijom mislio da je to još jedna sa lagera njihovih polit-lagarija.

Pišem ovo kao primer, da život ume neoprezne opasno da lupi po tintari, pa da ubuduće dobro paze šta misle i govore.

Moja supruga i ja smo već šezdesetosme bili u Danskoj. Po zanimanju sam mašinski inžinjer, pa sam, kako nisam govorio danski, radio kao alatničar u fabrici duplikator aparata.

Taj posao sam radio neke tri godine, dok nisam dobio ponudu da u livnici DFJ u malom mestu Frederiksværk, budem šef. Razlog je pre svega bio što su od 100 radnika livnice 80 bili naši, sa kojima je sporazumevanje išlo veoma loše.

Odmah smo se preselili tamo i nakon dve godine već smo stanovali u našoj novosazidanoj kući od žute cigle.

Naravno da sam bratu u Beogradu pričao o svemu tome, ali mi je uvek izgledalo da mu to ulazi na jedno a odmah izlazi na drugo uvo. Verovatno kao neko do ušiju potonuo u dnevnu propagandu, nije mogao tako nešto ni da zamisli.

Nakon nekoliko godina, na naš poziv, sedoše on i snaja u svoj folksvagen i posle dva dana nađoše se u Frederiksværku negde u dva posle ponoći.

Naša kuća je u uluci Mogevaj (Put galebova) i brat na svom, manje više nikakvom egleskom, na ulici upita slučajnog prolaznika gde je ulica Mogevaj.
Čovek pokušava da se seti međutim ne uspeva ali zato pita: ”Koga vi u stvari tražite” . Moj brat odgovara da je to neki Jugosloven i da ime nije, uopšte, relevantno. Danac je uporan: ”Ali, molim Vas, kako se on zove?” Na to će moj brat: “Zove se Mirko Todorović, ali to, naravno, ništa ne pomaže”.

I sad se priča vraća na linije starog vica. “Pa što ne kažeš, čoveče, Mirkova kuća je, ideš nazad do prvog skretanja desno, onda prva levo i nakon 50 metara to je njegova kuća”. Uradiše rođaci što im Danac reče i nađoše se ispred lepe kuće od žute cigle.

Tu se ponovo pokaza problem. I pored toga da je ulica Mogevej a i broj je 16 kako i treba, moja snaha ne veruje u to i šalje brata da pročita šta piše na vratima kuće. On se vraća i kaže: ”piše Todorović M&D”, na šta ona pristade da se zazvoni. Dalje su rođačka ljubljenja i radosti viđenja.

Sledećeg dana, za kraj priče, dešava se da snaja predajući nekakav poklon kaže: ”Ovo smo vam doneli ali to nije poklon za ovakvu kuću”. Naravno, lampa koju smo tada dobili još uvek je kod nas, sada u našoj novoj kući. Ona je podsetnik na to da ne treba verovati pričama i predrasudama o životu u inostranstvu.