Ароганција и предрасуде

Масовни одлазак наших људи у иностранство шездесетих година, је истовремено ваљао и није ваљао властима Југославије. Ваљао је, како ми тада рече старији брат доста високо рангиран у систему, зато што се тако смањује војска незадовољника, а није ваљао зато што ми који смо отишли, почесмо да долазимо у неким аутомобилима лепо обучени и са солидним кешом по џеповима.

Ово друго је опасно подривало догме о успешном путу у социјализам, у који никако да стигнемо, док ови одоше ”на тај назадни и омражени запад” и после кратког времена изгледају као да су, управо, изградили тај социјализам.

Да би се тај нежељени ефекат ублажио, пропагандни апарат је искористио немачки назив за придошле раднике (гастарбајтери), који власти додатно вулгаризују и дају му значење: то су све физички радници на пословима које домаћа радна снага неће, који живе по подрумима и таванима, једу најјефтинију храну а живот им се састоји од рада и спавања, да би сакупили неку ”цркавицу”, па се по својим селима правили важни. Ово су одмах прихватили чланови Савеза комуниста, док је део народа који није био одушевљен Титом и партијом мислио да је то још једна са лагера њихових полит-лагарија.

Пишем ово као пример, да живот уме неопрезне опасно да лупи по тинтари, па да убудуће добро пазе шта мисле и говоре.

Моја супруга и ја смо већ шездесетосме били у Данској. По занимању сам машински инжињер, па сам, како нисам говорио дански, радио као алатничар у фабрици дупликатор апарата.

Тај посао сам радио неке три године, док нисам добио понуду да у ливници ДФЈ у малом месту Frederiksværk, будем шеф. Разлог је пре свега био што су од 100 радника ливнице 80 били наши, са којима је споразумевање ишло веома лоше.

Одмах смо се преселили тамо и након две године већ смо становали у нашој новосазиданој кући од жуте цигле.

Наравно да сам брату у Београду причао о свему томе, али ми је увек изгледало да му то улази на једно а одмах излази на друго уво. Вероватно као неко до ушију потонуо у дневну пропаганду, није могао тако нешто ни да замисли.

Након неколико година, на наш позив, седоше он и снаја у свој фолксваген и после два дана нађоше се у Frederiksværku негде у два после поноћи.

Наша кућа је у улуци Могевај (Пут галебова) и брат на свом, мање више никаквом еглеском, на улици упита случајног пролазника где је улица Могевај.
Човек покушава да се сети међутим не успева али зато пита: ”Кога ви у ствари тражите” . Мој брат одговара да је то неки Југословен и да име није, уопште, релевантно. Данац је упоран: ”Али, молим Вас, како се он зове?” На то ће мој брат: “Зове се Мирко Тодоровић, али то, наравно, ништа не помаже”.

И сад се прича враћа на линије старог вица. “Па што не кажеш, човече, Миркова кућа је, идеш назад до првог скретања десно, онда прва лево и након 50 метара то је његова кућа”. Урадише рођаци што им Данац рече и нађоше се испред лепе куће од жуте цигле.

Ту се поново показа проблем. И поред тога да је улица Могевеј а и број је 16 како и треба, моја снаха не верује у то и шаље брата да прочита шта пише на вратима куће. Он се враћа и каже: ”пише Тодоровић М&Д”, на шта она пристаде да се зазвони. Даље су рођачка љубљења и радости виђења.

Следећег дана, за крај приче, дешава се да снаја предајући некакав поклон каже: ”Ово смо вам донели али то није поклон за овакву кућу”. Наравно, лампа коју смо тада добили још увек је код нас, сада у нашој новој кући. Она је подсетник на то да не треба веровати причама и предрасудама о животу у иностранству.