Deda Mraz u zemlji Srbiji

Bio jednom jedan vlasnik radnji koji je želeo da ukrade novogodišnju radost. Imao je ogromne radnje u zemlji Srbiji, velike kao fudbalski teren, aerodrom ili luka, naravno imao je i brdo novca, ali kao da mu nikada nije bilo dosta. Da bi stekao još više, podizao je cene igračaka,pre svega plišanih meda, barbika, električnih vozića, aviončića i tenkića i hteo je da ih svima samo on prodaje. Želeo je da uzme za sebe sve naše božićne i novogodišnje radosti.

Uoči svake nove godine potajno sam očekivao da se pojavi neki sudija u crnoj togi, ili bez nje, da se naljuti i svojim čekićem lupi po prstima vlasnika radnji s igračkama. Da mu naredi da bude velikodušniji i da dozvoli i drugima da uzmu ponešto iz vreće Deda Mraza. Međutim, trgovac se uopšte nije pokajao. Protivio se, ulagao žalbe, nije hteo da se smiri, jer nije želeo da izgubi monopol nad prodajom lutaka. I sve to zbog toga što je hteo da postane gospodar svih naših snova. Da nam ekskluzivno prodaje snove i fantazije u nemilosrdnom poslovnom smislu, u svetu gde sve vrvi od špijuna, ajkula i goniča robova, a zbog jedne igračke - bez posla ostaje na hiljade ljudi. I sve se to čini samo zato da bi potrošači stavili pod jelku određenu igračku kupljenu upravo u toj i toj radnji.

Industrija igračaka je industrija kao i sve druge, a trgovina snovima napravljenim od plastike, pliša ili kartona je, za onoga ko se njom bavi, kao i svaka druga trgovina. Štaviše, još je i gora od drugih, jer su profitne marže tanane kao flis papir. Da bi zaradila novac ova industrija ima samo tri instrumenta u svom arsenalu. Prvi je smanjenje troškova, dakle plata. To znači da svi vi, koji ovih dana očekujete nekakvu 13. platu ili ,,božićnicu”, zaboravite na to. Drugi način je uništavanje konkurencije da bi se kontrolisalo tržište i izbeglo rivalstvo prilikom sniženja cena. Treći instrument je marketing, dakle tehnika ubeđivanja potrošača, malih i velikih, da apsolutno moraju da kupe upravo vašu najnoviju igračku. Istina, može i stara ako nemate baš para za najnoviju. Da bi ocrnili konkurenciju nije zgoreg pustiti u javnost malo dezinformacija metodom iznošenja poluistinitih, ali potpuno sporednih informacija, a prećutkivanjem onih tačnih i važnih. Jer glavna manipulacija sastoji se u tom prećutkivanju, a ne u laganju koja je primitivna i neefikasna forma manipulacije. Prilično jednostavan propagandni zakon senzacionalističke štampe i šou biznisa.

U industriji igračaka sunce samo ponekad zasija, a barbika koju vaše dete češlja sa ljubavlju zapravo je rođena u Kini. I proputovala je na svojim plastičnim nogama verovatno više nego što ste vi ikada. Naravno, njeno putovanje naručio je trgovac našim snovima, a kada Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, kaže da u suzbijanju monopola u Srbiji nema rezultata, onda su i naši snovi o ulasku u EU još uvek zaista samo snovi.

„Suzbijanje monopola veliki je problem, a o tome govore ne samo upozorenja EU, već i nestašice vitalnih proizvoda, kao i nepodnošljivo visoke cene koje ugrožavaju ionako nizak standard građana”, tvrdi gospođa Barać. I podseća „da je u izveštaju u kojem se analiziraju slabosti sprovođenja antimonopolske politike, a koji je dostavljen vladi, posebno naglašeno da je Komisija za zaštitu konkurencije ulagala ogromne napore da bi suzbila monopolske strukture na našem tržištu, ali rezultati su izostali”. Zašto?

Gospođa Barać kaže „zato što su rešenja komisije o očiglednim slučajevima monopola naišla na oštar otpor, kako političara na vlasti, sudova, dela štampe, tako i delova stručne javnosti koji podržavaju tajkune”.

Dakle, nemilosrdni rat u proizvodnji i prodaji igračaka kao da mora biti globalan. „Kralj” naše industrije igračaka mora da traga po čitavoj planeti da bi u zemljama trećeg sveta pronašao firme koje za njega mogu da proizvedu betmena, barbiku i likove iz „Rata zvezda”. Ako su profiti proizvođača igračaka u celom svetu zapravo neznatni, oteti od zastrašujuće niskih plata radnika u fabrikama u Meksiku, Tajlandu, Indoneziji i Kini, marže distributera su još manje, pa je konkurencija još oštrija. Naime, kada se pojavilo virtuelno pile, tamagoči, fantastična prodavnica igračaka „Fao Švarc” na njujorškoj Petoj aveniji, pretekla je lanac radnji „Tojz ar as”, odnosno „Igračke smo mi”.

Prodavnice „Igračke smo mi” su tako moćan lanac da su se nametnule proizvođačima igračaka u SAD kao jedini distributer, regrutovali su čitave timove špijuna prerušene u mame i deke da bi kontrolisali konkurenciju. Rezultat svega toga na svetskom planu jeste i čitav niz likova na srpskoj javnoj sceni, ali kod nas još nema sudije da lupi po prstima gramzivce prerušene u Deda Mraza. Jer istorija se ne razvija linearno, posle slabe Srbije uvek dolazi jaka Srbija.

Srećna Nova godina.