Деда Мраз у земљи Србији

Био једном један власник радњи који је желео да украде новогодишњу радост. Имао је огромне радње у земљи Србији, велике као фудбалски терен, аеродром или лука, наравно имао је и брдо новца, али као да му никада није било доста. Да би стекао још више, подизао је цене играчaкa,пре свега плишаних меда, барбика, електричних возића, авиончића и тенкића и хтео је да их свима само он продаје. Желео је да узме за себе све наше божићне и новогодишње радости.

Уочи сваке нове године потајно сам очекивао да се појави неки судија у црној тоги, или без ње, да се наљути и својим чекићем лупи по прстима власника радњи с играчкама. Да му нареди да буде великодушнији и да дозволи и другима да узму понешто из вреће Деда Мраза. Међутим, трговац се уопште није покајао. Противио се, улагао жалбе, није хтео да се смири, јер није желео да изгуби монопол над продајом лутака. И све то због тога што је хтео да постане господар свих наших снова. Да нам ексклузивно продаје снове и фантазије у немилосрдном пословном смислу, у свету где све врви од шпијуна, ајкула и гонича робова, а због једне играчке - без посла остаје на хиљаде људи. И све се то чини само зато да би потрошачи ставили под јелку одређену играчку купљену управо у тој и тој радњи.

Индустрија играчака је индустрија као и све друге, а трговина сновима направљеним од пластике, плиша или картона је, за онога ко се њом бави, као и свака друга трговина. Штавише, још је и гора од других, јер су профитне марже танане као флис папир. Да би зарадила новац ова индустрија има само три инструмента у свом арсеналу. Први је смањење трошкова, дакле плата. То значи да сви ви, који ових дана очекујете некакву 13. плату или ,,божићницу”, заборавите на то. Други начин је уништавање конкуренције да би се контролисало тржиште и избегло ривалство приликом снижења цена. Трећи инструмент је маркетинг, дакле техника убеђивања потрошача, малих и великих, да апсолутно морају да купе управо вашу најновију играчку. Истина, може и стара ако немате баш пара за најновију. Да би оцрнили конкуренцију није згорег пустити у јавност мало дезинформација методом изношења полуистинитих, али потпуно споредних информација, а прећуткивањем оних тачних и важних. Јер главна манипулација састоји се у том прећуткивању, а не у лагању која је примитивна и неефикасна форма манипулације. Прилично једноставан пропагандни закон сензационалистичке штампе и шоу бизниса.

У индустрији играчака сунце само понекад засија, а барбика коју ваше дете чешља са љубављу заправо је рођена у Кини. И пропутовала је на својим пластичним ногама вероватно више него што сте ви икада. Наравно, њено путовање наручио је трговац нашим сновима, а када Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције, каже да у сузбијању монопола у Србији нема резултата, онда су и наши снови о уласку у ЕУ још увек заиста само снови.

„Сузбијање монопола велики је проблем, а о томе говоре не само упозорења ЕУ, већ и несташице виталних производа, као и неподношљиво високе цене које угрожавају ионако низак стандард грађана”, тврди госпођа Бараћ. И подсећа „да је у извештају у којем се анализирају слабости спровођења антимонополске политике, а који је достављен влади, посебно наглашено да је Комисија за заштиту конкуренције улагала огромне напоре да би сузбила монополске структуре на нашем тржишту, али резултати су изостали”. Зашто?

Госпођа Бараћ каже „зато што су решења комисије о очигледним случајевима монопола наишла на оштар отпор, како политичара на власти, судова, дела штампе, тако и делова стручне јавности који подржавају тајкуне”.

Дакле, немилосрдни рат у производњи и продаји играчака као да мора бити глобалан. „Краљ” наше индустрије играчака мора да трага по читавој планети да би у земљама трећег света пронашао фирме које за њега могу да произведу бетмена, барбику и ликове из „Рата звезда”. Ако су профити произвођача играчака у целом свету заправо незнатни, отети од застрашујуће ниских плата радника у фабрикама у Мексику, Тајланду, Индонезији и Кини, марже дистрибутера су још мање, па је конкуренција још оштрија. Наиме, када се појавило виртуелно пиле, тамагочи, фантастична продавница играчака „Фао Шварц” на њујоршкој Петој авенији, претекла је ланац радњи „Тојз ар ас”, односно „Играчке смо ми”.

Продавнице „Играчке смо ми” су тако моћан ланац да су се наметнуле произвођачима играчака у САД као једини дистрибутер, регрутовали су читаве тимове шпијуна прерушене у маме и деке да би контролисали конкуренцију. Резултат свега тога на светском плану јесте и читав низ ликова на српској јавној сцени, али код нас још нема судије да лупи по прстима грамзивце прерушене у Деда Мраза. Јер историја се не развија линеарно, после слабе Србије увек долази јака Србија.

Срећна Нова година.