Političarske „patke”

O rekonstrukciji vlade govorili su u protekla dva meseca predsednik države, gotovo svi ministri, svi lideri vladajuće koalicije. O političkim analitičarima da i ne govorimo. Gotovo da nema medija u kome bar dva do tri puta nedeljno nije pretresano kome to izmiče fotelja, koji lider je nezadovoljan čijim radom, za koliko mesta treba „skresati vladu”, kakve nagodbe bi vladajuće stranke mogle da sklope…

A onda, u roku od dva dana, dvojica potpredsednika vlade potvrde ono što se i pretpostavljalo – ni jedan jedini put ova tema nije bila na dnevnom redu bilo kog sastanka u vrhu koalicije. Ako se ovome dodaju i utisci pojedinih ministara (Čiplića, recimo) da i predsednik Srbije na ovu temu zapravo samo odgovara na pitanja novinara, velika je, izgleda, nepoznanica, o čemu zapravo mediji pišu?

Izvesno je da rekonstrukcija vlade nije bila novinarska „patka”, kao što nije ni tvrdnja Rasima Ljajića da sadašnjoj vlasti, ako ovako nastavi, preti debakl na narednim izborima I da li će se i ovoga puta ispostaviti da se o tome u vrhu vlasti nikada nije razgovaralo? Kao što nije ni o programu Srbija 2020. za koji predsednik traži podršku svih građana. Kao što se ne zna, ni ko se i da li se dogovorio o pisanju nacrta zakona o izboru odbornika, za čije usvajanje već dve godine „nema političke volje”. Kao što je nejasno i da li Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Nenad Čanak, na primer, misle isto kad kažu decentralizacija, jer ni o tome, po svemu sudeći, nikad nisu razgovarali, iako su na bezbroj skupova isticali koliko je to važno.

Mediji, mora se priznati – ne sasvim bez svoje krivice, kao da su se pretvorili u posrednika između šefova vladajućih partija. Oni se jedni drugima obraćaju preko intervjua u medijima, na stranačkim skupovima (koje opet prenose mediji), obavljajući redovne državne dužnosti (što se opet saznaje iz medija).

I mada je pokretanje određenih tema u medijima dobar način za ispipavanja pulsa i javnosti i političkih oponenata, ali i saveznika, i mada je taktički sigurno dobro prvi zavrteti priču, pa naterati onog drugog da brani svoje stavove, i mada se sve to svuda dešava, u Srbiji se, kao i u mnogo čemu drugom, i u tome preteruje.

Ovde više nije problem samo što političari, svi u permanentnoj izbornoj kampanji, koriste medije da pošalju poruke više jedni drugima nego građanima. Ni što državni funkcioneri, po pravilu, iznose isključivo stranačke stavove. Nego što se, bar kako neupućenima deluje, njihova međusobna komunikacija o nekim veoma važnim pitanjima tu i završava. Iz njihovih izjava čini se da mnoge od tema „iz medija” nisu zanimljive za razgovor i „uživo”.

Možda je to zato što političari znaju da su većinu tih tema oni podmetnuli medijima, da su one političarske, a ne novinarske „patke”.